Pored žongliranja vakcinama, bolnicama, fabrikama, autoputevima i atentatima na sebe samog, Aleksandar Vučić je do sada imao i dosta sreće.

U poslednje vreme, međutim, kao da je kolo naprednjačke sreće počelo da škripi.

Kao prvo, u Berlinu su njegovu zaštitnicu Angelu Merkel zamenili Crveni i oni Zeleni dosadni kao Viola fon Kramon, koji stalno nešto zanovetaju zbog ljudskih prava, pravne države, slobode medija, kineskih zagađivača i ruskih tenkova. Iz Bele kuće je otišao Donald Tramp koji deli olovke i dekantere, a došao Džozef Bajden koji u "međusobnom priznanju Kosova i Srbije“ vidi jedino rešenje, Milorada Dodika bi da izbriše, a u Beograd za ambasadora šalje onog Kristofera Hila, koji je držao Slobodana Miloševića dok mu je Holbruk zavrtao ruku.

Pod dva, američke Federalne rezerve su zbog visoke i tvrdokorne inflacije u SAD najavile višestruko podizanje referentne kamatne stope, što znači da više neće biti jeftinih kredita za refinansiranje dugova koji stižu na naplatu, niti jeftinog novog zaduživanja, a dugovi u nacionalnoj valuti zemalja u razvoju, u koje spada i Srbija sa preko 30 milijardi dolara nataloženog duga, će postati skuplji zbog jačanja američkog dolara. I u Srbiji inflacija toliko raste i toliko sve poskupljuje, da tu ni Pink ne pomaže.

Na trećem mestu promene srećnih okolnosti za naprednjačku vlast je onaj vlažni snegić koji je paralisao svih šest blokova TENT-a, pa na videlo isterao svih deset godina javašluka u energetskom sistemu pod rukovodstvom pečenjara Milorada Grčića i njegove ekipe. Neko će valjda do izbora 3. aprila izračunati koliko je Srbija do tada platila manjak struje, možda i u prasićima, umesto u dolarima, ako cenu kilograma prasećeg pečenja zamrznemo na 1350 dinara. Pitanje za milion prasića je šta će biti sa energetskim sistemom Srbije, ako nas zahvati neki ledeni talas sa obilnim snežnim padavinama.

Na sve to još su, pod četiri, i neki srpski zeleni, u naprednjačkom žargonu "lažni ekolozi“, u dva navrata blokirali saobraćajnice širom Srbije, zaustavili Rio Tinto u pohodu na srpski litijum i naterali Vučića na popuštanje i saniranje štete. Demonstraticije su predvodili neki novi, mladi demonstranti bez trunčice straha i sa odličnim organizatorskim sposobnostima, čije glave do sada nisu bile ucenjene. Vučić je bio primoran da popusti, a neki ostareli demonstranti, koji sada predvode neke političke partije, su bili osokoljeni prizorima koji su pokazivali da negde u dubini srpskog društva ipak postoji energija spremna da se izlije na ulice, samo što oni do sada nisu umeli da je izvuku.

Na kraju,ali ne najmanje važno, tu su, na petom mestu, i opozicione političke partije koje su konačno uspele da se profilišu u tri prepoznatjive kolone: zeleno-levoj, Đilas-Jeremić-Lutovac & Co koloni i Patriotskom bloku predvođenim Dverima. Pa šta se kom nezadovoljniku, u naprednjačkom žargonu "nezahvalniku“, sviđa. Ovog puta će imati izbor i mogućnost da izabere nešto, što mu je po volji, ili ga makar previše ne iritira, što u izgled stavlja veću izlaznost onih pedesetak odsto građana, koji su zbog sveopšte zgađenosti apstinirali, a svoj glas svakako neće dati Srpskoj naprednoj stranci i njenom predsedniku.

 

Čitajte dnevne vesti, analize,komentare i intervjue na www.vreme.com