Nastavak Munja! dugo smo čekali, neki od nas bi rekli: predugo – i bili bi u pravu. Prvi film se pojavio u jednom veoma posebnom trenutku za istoriju Srbije, nekih šest meseci nakon svrgavanja Slobodana Miloševića, kada se sve činilo moguće i kada je izgledalo da konačno hrlimo u susret toj toliko dugo prizivanoj i željenoj boljoj budućnosti. Mnogi se sećaju tog vremena kao nečega čarobnog (čemu pomaže i činjenica što smo bili dve decenije mlađi), a Andrićev film se tako lepo uklopio u to “vrlo novo doba”: doneo je dah nečega urbanog, poletnog, pojavio se u pravom trenutku i postao neka vrsta celuloidne emancije duha vremena tih tako obećavajućih ranih, najranijih dvehiljaditih.

Danas, više od dve decenije kasnije, nekadašnji petooktobarski optimizan se davno, davno istrošio, nije od njega ostalo ama baš ništa. Živimo u svetu koji nam umesto tog (ionako prividnog) sna o “slatkoj sutrašnjici” nudi sumornu sadašnjost i još turobnije prognoze za dane buduće. Da stvar bude gora, izvorni gledaoci prvih Munja! su – pod uslovom da su još živi – uglavnom ostali bez iluzija, stigle su ih godine, potrošili su sve zalihe elana. Mladi naraštaji imaju neke svoje preokupacije, neuporedivo su im bliži Maraš i Baća od Mareta i Popa, prvi film je za njih nešto “iz naftalina” čiji kontekst ne razumeju.

Imajući sve navedeno u vidu, ključno pitanje je kome se Munje: Opet! iliti Munje: O5! obraćaju…

 

Pročitajte ceo tekst Đorđa Bajića u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (6. aprila)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com