“Moja reč vredi više od njihovih sto potpisa”, ponavljao je Vučić godinama unazad kada je hteo da pokaže kako on ne laže, drži reč i ostalo iz te njegove TV novele. Danas mu jedino veruje ekstremna desnica; Zavetnici, Dverjani, Narodnjaci i Nacionalne demokrate kada sa ulice, društvenih mreža i TV ekrana (onih koji su im dostupni) poručuju da je u pitanju čin veleizdaje, traže ne samo da se odbaci prihvaćeno, nego i da se Vučić povuče i da se ide na nove izbore.

Na kraju, odjekuje ono što se čulo od onog koji je u Srbiji najglasniji: “Nisam priznao, nisam potpisao”. Javnost je to čula već u subotu uveče 18. marta sa terase Titove vile na Ohridskom jezeru, kao i dan ranije iz Sremske Mitrovice. Iste reči orile su se dan docnije iz televizora u najnovijem specijalnom obraćanju naciji.

U ta tri “odricanja” svela se čitava priča i sva suština “kosovskog problema”. Nestale su priče o barikadama, ugroženosti naroda, otimanju zemlje, prisvajanju “kulturnog blaga”. Osim toga, ko se danas više seća mosta na Ibru, Gazivoda i svih ostalih ranijih odricanja od 2012. godine?

“A šta jesi prihvatio iako potpisao nisi”, moglo bi da se pita Aleksandra Vučića, predsednika Srbije i samoproglašenog jedinog pregovarača u ime države Srbije kada bi bila dozvoljena pitanja koja nisu unapred naručena…

 

Pročitajte ceo tekst Slobodana Georgijeva u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (16. marta)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com