The Black Keys snimili su novu kolekciju autorskih pesama Dropout Boogie (Nonesuch) i – zar ste imalo sumnjali? – ona ponovo zvuči kao dragi stari best of što se zaturio negde između vaših tinejdžerskih dana i ovih sumornih odraslih godina, a koji iznenada otkrivate kako strpljivo čeka da ga se opet setite u svom skromnom zaklonu od sličnih drevnih relikvija iz nekog životnog pradoba. U deset pesama koje traju tek nešto više od pola sata, smestila se tako cela jedna strastvena saga o starim jadima, ali i o svejedno grčevitoj borbi da se sa sobom na put ponese koliko god u dušu, kao u kofer, može da stane od one očaravajuće mladosti srca.

Neka kaže ko šta hoće, ali ove momčine stvaraju muziku gladnu vatre, u onom čulnom ritmu obnaženih tela što sevaju u tami disko-kluba, pripijaju se jedno uz drugo u kakvom metafizičkom šipražju i odlaze zajedno u noć i zajedničku postelju, ma gde ona bila, da osete barem za taj jedan časak onu nenadmašivu, čednu opijenost čistom ljubavlju.

Ako su Auerbah i Karni još uvek usamljeni dečaci iz svog velikog hita Lonely Boy, oni i te kako nastavljaju da jašu.

 

Pročitajte ceo tekst Zorice Kojić u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (19. maja)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com