Ako ste se našli u objektu gde važi “pravilo dva čoveka“, ni u jednoj prostoriji ne smete biti sami. Veruje se da ova kontrolna mera, koja inače važi u brojnim bezbednosnim organizacijama ili konspirativnim preduzećima, otežava špijunažu, krađu i nenamensku upotrebu resursa.

Kod sistema koji upravljaju strateškim nuklearnim kapacitetima "pravilo dva čoveka“ je uobičajeni kontrolni mehanizam koji smanjuje mogućnost da se nuklearne bojeve glave lansiraju greškom ili odlukom jednog neuračunljivog ili mentalno nestabilnog pojedinca (veruje se kako je zanemarljiva verovatnoća da dve osobe istovremeno osete neizdrživu potrebu da unište svet, mada nikad nije data slična procena).

Slučaj majora Heringa

Različite nuklearne sile su osmislile raznovrsne tehnike kako se ovo pravilo primenjuje, ali sve one su konceptualno slične – mehanizam lansiranja se može aktivrati i pokrenuti samo uz pomoć dva ključa, bilo da je reč o pravim, mehaničkim ključevima kakvi su uobičajeni u podmornicama, elektronskim šiframa ili biometrijskim parametrima, a "brave“ su dovoljno fizički udaljene ili razdvojene barijerom da ih jedan čovek ne može istovremeno otključati. Ovo je rešeno u skladu sa takozvanim poka-joke inženjerskim principom (bezbednosno rešenje koje svojim dizajnom ili načinom funkcionisanja otklanja mogućnost greške, kao što je npr. kvačilo u automobilu zbog koga se vozilo ne može upaliti ako vozač nije u svom sedištu).

Pravilo dva čoveka je svojevremeno kritkovano jer se ispostavlja da odgovorni operateri, uvek dvojica, u nuklearnim silosima, podmornicama ili lansirnim vozilima, svu svoju pažnju usmeravaju isključivo na analizu autentičnosti i da će okenuti ključeve tek kad se usaglase da je naredba o lansiranju pouzdana, ne baveći se pritom ni njenom moralnom, ni zdravorazumskom stranom.

Poznat je slučaj američkog majora Heralda Heringa koji je 1975. godine otpušten iz ratnog vazduhoplovstva jer je upitao: "Kako da proverim da je naređenje stiglo od predsednika koji je uračunljiv?“

Kao i gotovo svi drugi elementi takozvanih protokola lansiranja, pravilo dva čoveka je na ovaj način podrobno diskutovano i analizirano tokom hladnoratovske ere. Slične brige o nuklearnim arsenalima iznova su aktuelizovane zbog tragičnog rata u Ukrajini i zveckanja oružjem sudnjeg dana, posebno kad je reč o kontroli nukelarnih arsenala Ruske federacije i Sjedinjenih Američkih država, koje poseduju oko 90 odsto od 13.080 nukelarnih bojevih glava koliko ih danas ima na svetu.

Zlatni kod američkog predsednika

Odluku o lansiranju nuklearnih bombi u SAD donosi američki predsednik ili, u slučaju njegove smrti, potpredsednik, koristeći za lansiranje takozvane “zlatne kodove”. Reč je o šiframa koje svakodnevno iznova generišu američke bezdbenosne agencije i dostavljaju ih Beloj kući. Kodovi se štampaju na kartici koja se naziva “biskvit” i većina kodova je pogrešna, a američki predsednik je dužan da memoriše koji kod po redu je tog dana ispravan. U slučaju da donese odluku o lansiranji, američki predsednik, prema pravilu dva čoveka, zajedno sa sekretarom odbrane, unosi odgovarajući zlatni kod u kontrolni mehanizam koji se nalazi u nuklearnom koferu poznatom kao “nuklearni fudbal”.

Kofer za lansiranje, opisivan u medijima i kao metalni kofer brenda Zero, ali i kao muška kožna aktovka, je neprestano uz predsednika gde god da ide. Mnogo pre lansiranja, predsednik putem ovog kofera (koji je opremljen radio predajnikom) šalje signal Združenom generalštabu, potom sa sekretarom odbrane i načelnikom generalštaba razmatra i odlučuje koji će scenario lansiranja od ponuđenih planova izabrati, zatim koliki će opseg imati (totalna, ograničena razmena, jedan ICBM i sl) i šta je plan za drugi talas udara. Na kraju, unosi zlatni kod. I mada sekretar odbrane (ili, ako je on odsutan, sledeći u američkoj hijerarhiji) istovremeno unosi i svoj zlatni kod, on nema pravo veta na predsednikovu odluku o nuklearnom napadu – njegova je uloga “drugog čoveka” da proceni identitet, odnosno da li naređenje o apokalipsi izdaje zaista predsednik SAD.

Šeget ruskog predsednika i "Mrtva ruka“

Procedura lansiranja u Kremlju nije bitno drugačija. Takođe, odluku donosi ruski predsednik koji ovo naređenje izdaje putem kofera koji se po planini na Kavkazu naziva "Šeget“. Ovaj kofer aktivira bezbednosti sistem za lansiranje koji se, takođe po ruskoj planini, naziva "Kazbek“. Ruski generalštab na ovaj način prima naređenje, ali u Rusiji postoje dva paralelna mehanizma lansiranja.

Pored Kazbeka 1980-tih razvijen je i Perimetar – to je automatski sistem za lansiranje ruskog nuklearnog arsenala. Naime, tokom osamdesetih godina, Kremlj je bio zabrinut da bi se Amerikanci mogli odlučiti na ograničenu razmenu i tako zaobići doktrinu potpunog uzajamnog uništenja (MAD), a zbog koga obe strane neće da aktiviraju svoj arsenal, sa idejom da jednim projektilom gađaju Moskvu i obezglave sovjetsko rukovodstvo kako ne bi došlo do uzvratnog udara. Zato je sovjetski pukovnik Crvene armije Valerij Jarinič, u saradnji čitavog niza sovjetskih instituta, razvio automatski sistem koji sam prepoznaje da je SSSR nuklearno napadnut i bez ljudske intervencije odgovara protivudarom. Sistem zvaničnog naziva Perimetar i danas postoji, a na Zapadu se morbidno naziva "Mrtva ruka“.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com