Na otvaranju dela (dakle, ne čitave) obilaznice oko Beograda, tri decenije od početka radova, predsednik Srbije je izvoleo da predloži kako bi put trebalo da ponese ime počivšeg ministra infrastrukture i građevinarstva Milutina Mrkonjića. Ulice, škole, bolnice, biblioteke, univerziteti i druge institucije čiji je osnivač država neretko nose imena građana koji su se u pojedinim oblastima ili istorijskim okolnostima istakli i tako zavredili da na taj način njihova imena i nakon smrti ostanu "u opticaju“, kako uspomena na časne i velike stvari koje su za života uradili ne bi otišle u zaborav.

Nije tajna i da se odabir imena, pogotovo kada je reč o ulicama, koristi kao politički gest – setimo se samo kako je Zagrebačka ulica ponela ime komandanta Prve proleterske Brigade Koče Popovića, ne zbog toga što je reč o zbilja važnoj i uticajnoj figuri u (pre svega) jugoslovenskom društvu u drugoj polovini XX veka, već zbog toga što je u pitanju poslednji Srbin koji je u Zagreb kročio na tenku. Nije vlast preterano zanimao kontekst ni to što je Popović oslobađao hrvatsku prestonicu, niti to da španski borac nije to radio u ime srpske, nego jugoslovenske države, njima je bila dovoljna slika tenka ruske proizvodnje na zagrebačkim ulicama.

Podsetio bih i na pokušaj Gorana Vesića da sa mape Beograda izbriše Sarajevsku ulicu, kaneći valjda da na taj način iz sećanja izbriše i najdužu opsadu u istoriji ratovanja i hiljade dece koju su snajperi sa Grbavice pokosili iz čiste obesti.

Zaobilaženje espeesovskog ministra

Uzimajući sve navedeno u obzir, te vođen onom Volterovom maksimom da živima dugujemo poštovanje, a mrtvima samo i jedino istinu, sklon sam da se složim sa inicijativom trenutnog predsednika Srbije. Opcija kojoj je Milutin Mrkonjić pripadao, i koja je prirodni partner radikala, u ma kojoj iteraciji bili, zbilja predstavlja jedan obilazan put, obilaznicu oko pravne države.

Možda je danas zaboravljeno da je prvobitna inkarnacija Beograda na vodi, pod imenom Europolis, nakon Dejtona, bio upravo projekat inženjera Mrkonjića. Nažalost, zaboravljeno je i to da je više članova vlade Zorana Đinđića javno govorilo o tome da je počivši neimar obezbedio Ljubiši Buhi Čumetu kupovinu mašina za Defense Road, građevinsko preduzeće koje je ovaj koristio kako bi oprao novac stečen kriminalom i koje je u žižu javnosti došlo nakon što su ga članovi Zemunskog klana digli u vazduh, a Čume tom prilikom izbegao atentat pukim slučajem, budući da je prekaljenom ubici Srećku Kaliniću volšebno zakazalo oružje.

Zaobilazio je gospodin Mrkonjić i manje stvari, pa se tako kao ministar pojavljivao u negližeu, tipičnoj LaCoste majici i kožnoj jakni, zbijao šale i svojim nevaspitanjem svakodnevno degradirao instituciju ministra Republike Srbije i na ravni same pojavnosti.

Hvalospevi Miloševiću

Zaboravljeno je i to da je u vreme prvog mandata trenutnog predsednika Tužilaštvo za organizovani kriminal podnelo krivičnu prijavu protiv ministra Mrkonjića u kojoj stoji da je tokom gradnje Koridora 11 zloupotrebio položaj i tako pribavio materijalnu korist od 9 miliona evra, ali i to da je nakon 2000. godine bez naknade postao vlasnik preduzeća Habit Invest u Crnoj Gori, ne našavši za shodno da to prijavi agenciji za borbu protiv korupcije, iako ga je zakon na to obavezao. Zaboravljeno je i da je novinarima na pitanje o pomenutoj firmi poručio da se "saberu“.

Ministar je meandrirao kroz pravni sistem države i prilikom šamaranja novinara, nakon čega se doduše izvinio, ali mu nije palo na pamet da podnese ili makar ponudi ostavku.

Obilazak oko zdravog razuma u više navrata je ispoljavan i prilikom hvalospeva Slobodanu Miloševiću, na čijem grobu je rahmetli Neimar bio redovan gost. Njemu metak u glavu Slavka Ćuruvije, telo Ivana Stambolića u kreču, hladnjače pune civila i dece, decenija sankcija, svetski rekord u hiperinflaciji i ostala nebrojena nepočinstva bračnog para Milošević nisu predstavljali problem da bude inicijator predloga za podizanje spomenika ovom krvniku, a zdušno se zalagao i za povratak Mire Marković u zemlju, iako je u pitanju osoba koja se do smrti nalazila na crvenoj poternici Interpola.

Naslovljavanje obilaznice koja kasni tri decenije imenom ministra čiji su mandati obeleženi stalnim probijanjem rokova i upitnim kvalitetom izrade zbilja predstavlja spomenik beščasnog upravljanja našom državom, te predlažem predsedniku da prilikom "krštenja“ obilaznog puta na tabli ispiše sve crtice iz života inženjera Mrkonjića, kao što bi to učinio Volter. Tako bi taj spomenik trodecenijskom zakašnjenju u sebi sažimao sve odlike vlasti koja od pada Berlinskog zida do danas Srbiju drži u stanju konstante sluđenosti i tragičnom siromaštvu.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com