Na današnji dan, pre tačno 30 godina, u saobraćajnoj nesereći kod Ingolštata u Nemačkoj poginuo je legendarni jugoslovenski i hrvatski košarkaš Dražen Petrović.

Dražen je u trenutku pogibije imao 29 godina i pred njim je bila blistava NBA karijera. Bio je jedan od najboljih evropskih košarkaša svih vremena, a podatak da su ga mnoge NBA legende poput Lerija Birda, Irvina Medžika Džonsona ili Karima Abdul Džabara nazivali “neverovatnim šuterom” u to vreme samo je pokazivao njegovu veličinu svuda u svetu.

Nije imao pojas

Košarkaški “Mocart” kako su Dražena svi nazivali poginuo je 7. juna 1993. godine u Nemačkoj. Hrvatska reprezentacija se iz Poljske se vratila avionom, ali je Dražen Petrović je na put krenuo automobilom sa devojkom nemačkom manekenkom Klarom Šalantzi koja je bila za volanom. Klara je vozila crveni golf, a Dražen je spavao na mestu suvozača i nije imao pojas. Oni su udarili u kamion koji se isprečio na putu, a Klara ga nije videla pošto je bila slaba vidljivost.

Dražen Petrović je poginuo, a Klara je prošla sa povredama. U automobilu je bila i turska košarkašica Hilal Edebal, koja je sedela na zadnjem sedištu, koja je zadobila teške povrede, ali se oporavila. Edebal je tom prilikom izgubila pamćenje.

Policajci koji su vodili istragu zaključili su da je Šalantzi vozila čak 160 kilometara na sat, pa je tragedija bila neminovna.

Dražen Petrović je u karijeri igrao za Šibenku, Cibonu, Real, Portland i Nju Džersi. Sa Cibonom je osvojio dve evropske titule.

Sa reprezentacijom bivše Jugoslavije osvojio je zlato na SP 1990. i bronzu na SP 1986. Sa Jugoslavijom je osvojio zlato i bronzu na EP, kao i srebro i bronzu na OI. Sa Hrvatskom je osvojio srebro na OI 1992. u Barseloni.

Kao dete nije mogao da pogodi koš

Draženov rođeni brat i košarkaški stručnjak Aco Petrović više puta je u poslednje tri decenije isticao da se kod “Mocarta” nije u detinjstvu moglo naslutiti da će biti dobar košarkaš.

“Dražen je kao mali imao problema s kukovima pa je dosta dugo morao da nosi kaiševe za ispravljanje. Kao u magli se jećam tih medicinskih kaiševa oko njegovih nogu, dosta dugo je to trajalo… A sećam se i da je nama starijima bio jako naporan. Mi smo naravno imali neka druga interesovanja, a on je uvek želeo da bude u prvom planu pa bi nam dosađivao. Ja sam kao 16-godišnji kadet počeo da igram ozbiljnu košarku, a Dražen je imao 10-11 godina i iz tih vremena se sećam da je bio uvek tu negde uz mene. Jedva je čekao priliku da mi ponese torbu do dvorane, jer mu je to bila i prilika da izađe i da se igra na pomoćnom košu”, rekao je Petrović za portal 24sata.hr.

Aco je otkrio i da je Dražen imao problema sa viškom kilograma, kao i da je imao nadimak “Kamenko” jer je imao tešku ruku i ništa kao dete nije mogao da pogodi. Nijedan šut.

Samim tim, nametalo se pitanje kako je izrastao u takvog fantastičnog košarkaša?

“Bio je uporan do zla Boga, trenirao je kao niko drugi, bio je samokritičan i odmah je shvatio koje su mu mane. Imao je puno treninga u zoru. Jednom me je u duelu Cibone i Šibenke ponizio kada mi je dva puta proturio loptu kroz noge. Tada je briljirao i meni je postalo jasno da na Dražena više ne mogu da gledam kao na mlađeg brata, već na malog genija”, govorio je Aco Petrović.

Umalo da pređe u Partizan

Dražena su posle Šibenke tražili svi, a najviše je “zagrizao” Partizan. Partizan je tada bio pod kontrolom vojnih kadrova i sredili su da Dražn dobije prekomandu u Beograd, u hotelu Palas imao je kompletan tretman, sobu, hranu i činilo se da je to gotova priča, da će Dražen potpisati za njih. Ali prevarili su se, a presudio je horog Mihovila Nakića u finalu prvenstva.

– Nakić je pogodio horog, Cibona je postala prvak i izborila nastup u Kupu šampiona i Cibona je odjednom izbila u prvi plan. U Ciboni sam bio ja, Mirko je bio jako cenjeno ime u košarkaškim krugovima i nakon razgovora s njim i porodicom Dražen je na okupljanju reprezentacije za pripreme za Olimpijske igre u Los Angelesu odlučio da karijeru nastavlja u Ciboni. Bio je to pun pogodak, i za Dražena, ali i za Cibonu.

Razlaz sa Divcem

Dražen Petrović i Vlade Divac bili su najbolji drugovi i cimeri. Međutim, kako je krenuo rat na prostoru bivše Jugoslavije trajno su prekinuli drugarstvo. Ali ne zbog gaženja zastave, kako sus vi godinama pričali.

“Patnja Šibenika ga je strašno pogodila, rat, granate, smrt… Jako teško je sve to podneo jer je Šibenik bio njegov grad, detinjstvo i najlepše dane proveo je upravo u Šibeniku. Fascinantno je koliko je on obožavao taj šibenski stil života i nakon toliko godina koje je proveo u Zagrebu, Madridu i SAD. Dražen je jako patio zbog rata, često je zvao, pitao što se događa… Nije se često oglašavao, ali kad bi se oglasio onda je to imalo težinu, kao i pojavljivanje pred UN-om s hrvatskom zastavom. Dražena su mnogi svojatali jer mi dolazimo iz mešovitog braka, kao i hiljade drugih u bivšoj Jugoslaviji, ali za nas nikad nije bilo dileme gde pripadamo i koja je naša zemlja… Tu nije bilo ni kalkulacija ni razmišljanja, znalo se da ćemo ostati u Hrvatskoj, otkriva Petrović i dodaje:

"Dražen i Divac su bili u jednom velikom razdoblju reprezentacije cimeri, bili su jako dobri, prijatelji, i sve je bilo normalno između njih. Iste godine su njih dvojica došli u NBA ligu, normalno su komunicirali sve do početka rata. Kao što sam već rekao, onog trenutka kad je Šibenik pao pod opsadu, u Draženu se prelomilo. Mnogo njegovih prijatelja je bilo u vojsci, mnogo ljudi po podrumima, a Dražen je to doživljavao lično. I tu je došlo do prekida odnosa, s tim da treba naglasiti kao je taj prestanak komunikacije bio iniciran s Draženove strane. Do maksimalnog zahlađenja”.

I.Đ./24sata.hr

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com