Sa glavnog železničkog kolodvora u Zagrebu kreću vlakovi “Marjan” i “Dioklecijan”, jedina dva voza koja vode preko Like do Knina, pa tamo dalje nastavljaju ka Dalmaciji. Treba nekih pet sati. Od Beograda do Knina odavno više nema direktnog voza, a nema ga ni na relaciji Beograd – Zagreb.

Kninska železnička stanica izgleda isto kao 1995. godine. Stakla porazbijana, lokali napušteni, šalterske prodaje nema  – stoji natpis “ne radimo do daljneg, kupite karte u vozu”. Na jednom od izloga još uvek piše “brica”. Kroz razgovor sa starim Kninjanima saznajem da je dotični brica zatvorio radnju još pre rata.

Dok sam ispijao “kavu sa mlijekom” u jednom kafiću blizu železničke stanice i čitao novine na telefonu, naišao sam na tekst na jednom od krajnje opskurnih srpskih portala kako “ustaše” napadaju Srbe povratnike, ali i one koji samo svrate da obiđu kuću, ili do nekoga koga imaju u Kninu.

Čitajući na desetine sličnih tekstova koji u poslednje vreme pune tabloide, stiče se utisak da se sa srpskom registracijom kroz Knin ne može bezbedno provozati, a ako se slučajno sedne negde na kafu valja šapatom govoriti, da neko slučajno ne čuje tragove ekavice.

Povratak u Mediće

Zapravo, situacija je potpuno suprotna. Naravno da ima sporadičnih incidenata – desi se da nekom išaraju staklo automobila, ili da neko ljutito posmatra auto sa BG tablicima, ali to nikako nije pravilo. Iako sam boravio u Kninu nebrojeno puta od početka dvehiljaditih godina, nikada mi se ništa neprijatno nije dogodilo.

Bilo je sasvim normalno družiti se sa lokalnim hrvatskim klincima koji su u Knin došli nakon "Oluje“, nikada to nije bilo opterećeno nacionalizmom.

Moja baka Milka je u koloni srpskih izbeglica tog avgusta 1995 napustila svoj zaseok Medići kraj Knina iz koga je moj otac, ali se vratila nekoliko godina posle rata. U potpunosti je okružena hrvatskim doseljenicima koji nikada nisu marili za njenu etničku pripadnost kada je trebalo da joj se priskoči u pomoć.

Neki od njih su ratni veterani.

Puno srpskih registracija

Ovih dana su se srpske registracije u Kninu mogle videti na svakom ćošku. Nijedan automobil nije bio oštećen.

Desilo se jednom prilikom da je grupa huligana demolirala kafić u jednom selu pokraj Knina u kome su lokalci gledali utakmicu Crvene Zvezde u Ligi šampiona. Međutim, to nisu bili stanovnici Knina, već organizovana grupa batinaša pristigla iz Splita.

U periodu oko “Oluje”, dok hrvatska strana proslavlja pobedu, situacija postaje neprijatna za sve one koji su tada napustili život u Kninu, ali ni tada uglavnom nema incidenata. Jedino što nije prijatno slušati hitove Marka Perkovića Tomsona ili Miroslava Škore kako se celi dan ore sa stadiona FK Dinare.

Svakako da Knin više nije isti, niti će ikada više biti kakav je nekada bio, ali priče koje se forsiraju u srpskom javnom mnjenju da je “opasno” otići tamo, jednostavno su netačne. Knin nije najidealnija opcija za život, ali ne zbog toga što se nalazi u Hrvatskoj, nego zato što tamošnja ekonomska situacija nije na zavidnom nivou.

Kamene ploče koje su postavljene oko spomenika “Oluji” popucale su ove godine zbog prevelikih vrućina.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com