Zašto su prosvetnim radnicima vezane ruke i da li usklađivanje zakona i stvarnosti u školskom dvorištu može da pomogne, razgovarali smo sa predstavnicom Granskog sindikata prosvetnih radnika Srbije “Nezavisnost” i nastavnicom srpskog jezika i književnosti dr Vesnom Vojvodić Mitrović.

Siva zona odgovornosti

Svakodnevica nastavnika u srpskim uočionicama postala je visoko rizičan posao, a to najbolje potvrđuje zahtev tinejdžera koji sami za sebe traže strože sankcije.

Vršnjačko nasilje uzelo je maha, ali se prelilo i na odnos između dece i nastavnika. U teoriji postoje protokoli za regovanje nastavnika u situacijama kada se dešava verbalno ili fizičko nasilje među decom ili prema nastavniku. Garancija bezbednosti trebalo bi da budu i policajci koji su prisutni u svakoj školi u Srbiji, ali kako kaže naša sagovornica, na nastavniku ostaje najveći izazov da “prepoznate trenutak i reagujete kao čovek”. 

Kako objašnjava dr Vojvodić Mitrović, ukoliko nema adekvatne reakcije na zahuktalu spiralu nasilja u društvu, ne možemo da očekujemo da će škola imati efikasne mehanizme za kontrolu i smanjenje neprihvatljivih modela ponašanja.

“Nije li vrhunac hipokrizije odredba u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kojom se predviđa pojačan vaspitni rad sa učenikom, u trajanju od 30 dana, čak i u okolnostima kada je počinio povredu zabrane – recimo, zabrane ponašanja koje vređa ugled, čast ili dostojanstvo nastavnika? To, u praksi, znači da je nastavnik tokom narednih mesec dana, koliko se prate eventualne promene u ponašanju učenika, izložen novim uvredama i poniženjima. Tako smo, korak po korak, podilazeći duhu vremena, sasvim izvesno, iz škole izvukli svaki oblik autoriteta”, kaže Vojvodić Mitrović.

Civilizovano društvo ili zverinjak

Školski protokoli o zaštiti dece od nasilja postoje, ali često, kako kaže nastavnica Vojvodić Mitrović, ne prepoznaju život. Nastavnik je mnogim situacijama zakonom nezaštićen, a sa druge strane sputan kada treba da spreči tuču među đacima ili zagrli dete da mu pruži utehu.

“Možemo li, uopšte, decu pripremati za civilizovano društvo ako se i sami osećamo nebezbedno, kao u zverinjaku? U školi se, neminovno, ogleda dominantan sistem vrednosti jednog društva. Nedovoljni su svi napori nastavnika da decu i mlade ljude uvere u bitnost znanja u okolnostima u kojima prisustvujemo eroziji svih vrednosnih kriterijuma”, kaže Vojvodić Mitrović.

Promena kursa kojim plovimo i etički oporavak društva su dugotrajnu procesi, ali, za početak, nastavnici predlažu da se preduzmu konkretnije mere unutar njihovih ovlašćenja. 

“Neophodno je zaštitu ugleda, časti i dostojanstva prosvetnih radnika ostvariti kroz izmenu zakonskih prosvetnih propisa (izricanje vaspitno-disciplinskih mera učenicima) kao i podizanjem materijalnog položaja preraspodelom novca u državnom budžetu,” kaže dr Vojvodić Mitrović.

Potrebna veća autonomija

Ona objašnjava da je nastavnicima potrebno omogućiti autonomiju i slobodu u kreiranju i oblikovanju nastavnih sadržaja. U meri u kojoj je to moguće i smisleno, nastavne teme treba povezati sa temama koje nameće život, što bi obezbedilo pružanje psiho-socijalne podrške učenicima i njihovim porodicama.

“Takođe, kroz zakonsku i podzakonsku regulativu, prosvetni radnici treba da se oslobode mnoštva birokratskih administrativnih obaveza”, kaže dr Vojvodić Mitrović.

Učenici provode više od hiljadu sati sa svojim nastavnicima u tipičnoj školskoj godini. To je dovoljno vremena na raspolaganju da se nove generacije vrate starim vrednostima, ali na ovom zadatku, nastavnici ne smeju biti sami.