Hrast je bio star 400 godina.

Kako prenosi RINA, prema rečima Radoslava Ćatića iz Masloševa,  "tu su se održavale litije, narod se okupljao u dobru i zlu. Ovaj hrast je jedini preživeo posleratne vlasti, sve je izdržao, ali nije mogao da se izbori sa ovom strašnom olujom. Poklonio se večnosti, kao njen dugogodišnji svedok i odneo sa sobom istine o mnogo zla a vrlo malo dobra što se pod njim dešavalo“.

On dodaje da je nekada u gotovo svakom selu postojalo jedno drvo svetilište koje se zvalo "zapis", zbog toga što je na njemu bio urezan ili zapisan krst i bilo je osveštano. Drvo zapis nalazilo se u centru sela i bilo je glavno kultno mesto. "Već smo se dogovorili da na jesen na tom mestu posadimo tartufom oplemenjen hrast koji će ostati mlađim generacijama u amanet", ističe Ćatić.

Veselin Čajkanović, filozof i etnolog, je početkom 20. veka u Rečniku srpskih narodnih verovanja o biljkama zapisao da prema hrastu ima srpski narod veliko poštovanje, i mnogi starodrevni primerci smatrani su za božanstva i uživali kult. U oblasti Zaglavku (istočna Srbija) “svako selo ima po nekoliko zapisa, i to su mahom gorostasni hrastovi sa usečenim krstovima u njihovim deblima. Niko ne sme da odseče takav hrast, niti i opalo suvo granje s njega da gori, jer bi se takvome kuća ugasila ili bar bi mu ruka usahla – i to, uglavnom, važi za sve srpske krajeve.

Pod takvim hrastovima, o letnjim praznicima, održavane su molitve i prinošene žrtve, i tom bi prilikom u stablo bio urezivan nov krst. Pod hrastom bi bile održavane i skupštine  – čuveni takovski grm, pod kojim je, 1815. godine, donesena odluka o ustanku na Turke.

S.Ć./RINA

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com