Pažljivijem posmatraču spletki i govora na dvoru Aleksandra Vučiča verovatno nije promaklo pomeranje akcenta u propagandnim glasilima režima: Aljbin Kurti postao je personifijacija zla. Oznake poput "privremene institucije u Prištini“, "kosovski Albanci“, ili "takozvano Kosovo“ nestale su sa scene i ostao je samo takozvani Kurti. Otkud sad to i šta to to znači?

Zlo je – kao, uostalom, i dobro – bezlična (apstraktna) veličina i, s vremena na vreme, potrebno mu je da se ovaploti, da dobije telo, lik, a naročito delo, jer neuki narod na taj način bolje shvata o čemu je reč. Sve predstave đavola, na primer, sa sve rogovima, repom, trozupcima i oštrim zubima, personifikacije su zla. Posebno delotvoran učinak, pak, dobija se kada zlo poprimi ljudski oblik.

Hitler je, recimo, otelotvorenje zla. Kada se kaže Hitler misli se, naravno, na onog banalnog čovečuljka sa smešnim brčićima i kretenskom frizurom, koji je uprkos karikaturalnom izgledu i ponašanju (ili baš njima zhvaljujući?), uz nesebičnu pomoć svog voljenog naroda, s velikim uspehom pobio i unesrećio milione ljudi. Zlo je, dakle, u Hitleru dobilo figuru, lik, personu, i tako prestalo biti bezlično. Uz to, kad istroši jedan lik zlo pređe u drugi, onda u treći, pa četvrti, a ume da zaposedne i nekoliko likova odjednom.

Personifikovati zlo je, dakle, antropološka konstanta jednako važna kao i personifikovanje dobra. Evo primera. Ako je takozvani Aljbin Kurti personifikacija zla, ko onda može biti personifikacija dobra ako ne njegov ljuti protivnik, a njegov je ljuti protivnik, naravno, Aleksandar Vučić. Prema tome, uz dobrog Budu, Franju Asiškog i majku Terezu, Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, kandiduje se za personifikaciju dobra. Ne, dakle, samo što je suprotstavljen apsolutnom zlu u liku Aljbina Kurtija, nego je on dobro po prirodi, nešto kao element (vatra, na primer) koji gori samo u interesu zajednice na čijem je čelu.

U konkretnom slučaju, dakle, imamo impresivnu kombinaciju psiholoških i političkih motiva. Poput svake diktature i diktaturi Aleksandra Vučića potrebni su neprijatelji, te ih on proizvodi na dnevnom nivou. Manje je važno da li su to Hrvati, muslimani, domaći izdajnici, televizija N1 (u službi domaćih izdajnika, naravno), kosovski Albanci, Evropska Unija ili Aljbin Kurti: važno je da se neprijatelji proizvode, važno je da se voljeni narod drži u stanju neprestane mobilizacije (vanrednog stanja), da bez prestanka luči patriotsku supstanciju (kao znoj) i da je samo Vučić A. u stanju da se s nevoljama nosi. Jer, da ponovimo, nema diktature bez neprijatelja. Diktatura se definiše proizvođenjem neprijatelja. To je politički motiv. Psihološki je jednako instruktivan.

Vučić je psihološki nestabilan čovek, te, kao takav (sujetan, nevaspitan, iskompleksiran, nesazreo, bahat), ne ume da se nosi s porazima, a, kako stvari stoje, Kurti ga sve ubedljivije preveslava. Psihološki stabilan čovek nikada ne bi reagovao onako kako je Vučić to uradio kada je shvatio da ga je Kurti, uvodeći Radu Trajković u vladu, nadigrao. I ne samo to. Čitav igrokaz oko tablica i briselskog sporazuma niz je malih poraza koje Aleksandar Vučić shvata lično, a kada se ti mali porazi nagolimaju to nestabilnu ličnost počinje žestoko da žulja. (Ovde ne ulazimo u meritum stvari, u sadržinu igara s Kosovom i oko Kosova. Reč je o tome da Vučić sve doživljava kao lični uspeh ili lični poraz.)

Upravo zbog toga su Vučićeva propagandna glasila dobila instrukciju da Aljbina Kurtija načine demonom. Ako je arhi-neprijatelj demon (kao što je doktor Morijarti arhineprijatelj Šerloka Holmsa), a Kurti je, kao što lepo kažu pinkovi, informeri i happyji, upravo to, samo zlo, ako Vučić nije u stanju da uradi bilo šta smisleno nego samo da posmatra (ili zaleti neki oslikani voz u pravcu Kosova), onda Vučić, kao Kurtijev antipod, mora da je vrhunsko dobro. Kao što su pojedini kraljevi angažovali posebnu vrstu podanika koja im je svakoga dana imala govoriti kako su najlepši i najpametniji – imao ih je, da podsetimo, i Tramp – tako se i Vučić svakodnevno ogleda u svojim tabloidnim ogledalima. A tamo je, ako neko nije uočio, ne samo najpametniji i najgenijalniji, već i najlepši.

I to je sve. Kosovski Srbi, kao, uostalom, i Srbi u Srbiji, tu su potpuno nebitni.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com