Nekoliko nedelja pred domaći izbor predstavnika za Eurosong sreo sam Anu u garaži jednog ovdašnjeg tržnog centra. Krenula je sa decom u kupovinu. Popričali smo malo, dogovorili se da je uključim neke noći u moju radio emisiju i onda odosmo svako svojim putem.

Gledajući kako konsternirana Konstrakta prima prve čestitke za pobedu, kao idiot sam najpre pomislio: "Crna Ana, nećeš se sada tako lako šetati po tržnim centrima i ulicama ovog grada.“ Ali, bio sam srećan… kao i hiljade onih koji su, slično meni, po prvi put u životu uzeli telefon u ruke i glasali za neku pesmu na ovom takmičenju. I to 20 puta! Nisam glasao kao profesionalni muzičar/analitičar, niti kao neko ko dvadesetak godina poznaje Anu i Milovana i prati njihov rad. Ne! Glasao sam iz čiste potrebe da odgovorim jer sam prepoznao da mi se neko obratio.

U ovoj zemlji postoji deo stanovništva, svakako manjinski, ali i ne sasvim zanemarljiv, koji mora da ima osećaj da su mu glavni mediji potpuno uskratili pažnju. Ljudi koji su živeli u vreme (ili bar odrastali na njegovim odjecima) kada su pesme morale nešto da govore (najčešće uz ironičnu žaoku), ostavljeni su na vetrometini globalnog podilaženja drugačijem kulturnom miljeu. Sticajem okolnosti, ta nevidljiva manjina se u slučaju "Pesme Evrovizije“ pretvorila u glasnu većinu i ubedljivo izglasala umetnički stav koji je pogodio pomalo zarđalu žicu publike koja na ovaj TV šou gleda sa otvorenim podsmehom, ali ga ipak uporno gleda …  jer je i to deo davno nasleđenog kulturnog obrazca (budimo realni – obožavaoci sigurno najpopularnijeg učesnika našeg izbora te subotnje večeri su verovatno bili u kafani).

Konstraktine "birače“ povezuje još nešto. Jedna posebna vrsta patriotizma koji se ne oličava u mahanju simbolima i odsustvu samokritike, već u istinskoj brizi kako će se naša mala zemlja predstaviti šarenom svetu.

Ovaj vrlo važan motiv učesnika Eurosonga iz malih zemalja (posebno istočnog dela kontinenta) često vodi u zamku tugaljivog provincijalizma. Da li me zanima da čujem rumunski hevi metal? Ili estonski hip hop? Ili novu Bijonse iz Moldavije? Pa… ne baš. Najbolja rešenja su uvek bile klasično dobre pesme ili umešno korišćenje sopstvenog narodnog stvaralaštva ili… nešto sasvim neočekivano drugačije. Tako dođosmo do Konstrakte i do današnjeg dana.

Šta možemo očekivati? Pohvaliću vam se da sam imao 9 od 10 pogodaka prve polufinalne večeri, ali zaista ne znam šta da očekujem večeras. Konstrakta je podigla veliku prašinu svojom pesmom i pojavom među posvećenicima Eurosonga, ali pripadnici LGBT populacije poslovično su skloniji novotarijama i "drugačijim stvarima“ od najšire publike.

Da li će masa koju godinama peglaju "političkom korektnošću“ umeti da prepozna metafore i ironiju ovog zvučno/tekstualno/scenskog igrokaza? Ne znam. U svetu u kome Stounsi izbacuju iz repertoara Brown Sugar da se neko ne bi uvredio, a sprema se i proglašavanje princa iz bajke o Snežani za silovatelja (poljubio bez prethodnog pristanka!!??) moguće je da do fotelje ispred televizora dobaci samo poruka da neko pere ruke od Megan Markl (OK, imamo glas Kraljice!)…

Savremeni masovni mediji uspostavljaju standarde obraćanja, ne više ni najširoj, već najglupljoj publici. Ne postavlja se pitanje "kako bi umetničko delo trebalo da se shvati?“, već "kako bi to neko mogao da shvati?“. Nadam se da je i u evropskim okvirima ovo stvorilo potrebu pobune "nevidljive manjine“ željne barem malo intelektualnog izazova na obesmišljenom polju popularne muzike.

Zaista bih voleo da Konstrakta barem uđe u finale. To bi na veličanstven način nadmašilo skromni prvi cilj koji su ona, Milovan i ekipa imali u početku: da što većem broju ljudi u Srbiji predstave svoje najnovije delo (Triptih). Konstraktine pesme, kao i mnoge stare stvari Zemlje gruva već su našle poštovaoce širom regiona i Evrope (pogledajte skok pregleda na YouTube-u). Ipak, pojava u finalu sigurno bi mnogostruko uvećala taj broj.

Ali, da se ne lažemo. Udara me i patriotizam! I to onaj baš navijački! Kako da se ne oduševiš kada zblanutoj italijanskoj novinarki na pitanje šta je videla od Torina, Konstrakta krene da priča o crkvi Svetog Lorenca, delu arhitekte Guarinija, a ova je gleda kao da je pala sa Marsa?

To, bre, Ančiiiiiiii! Idemooooo!

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com