Na marginama dramatičnih događaja tokom prvog dana rata u Ukrajini iz Kijeva stiže i vest kako je Rusija zauzela havarisanu elektranu Černobilj. Severno krilo ruskih invazivnih snaga koje nastupa iz Belorusije u pravcu Gomelj-Kijev je kroz dolinu Dnjepra ušlo u zonu gde se 1986. godine na reaktoru 4 dogodila nuklearna nesreća zbog koje su u ovom delu Ukrajine i Belorusije raseljenje stotine hiljada ljudi. Havarisani reakator je danas zaštićen originalnim betonskim sarkofagom i megastrukturom teškom 31 hiljade tona i visokom 108 metara.

Napad na ukletu elektranu nagovestio je prvog dana invazije sam ukrajinski predsednik, da bi tokom večeri bilo potvrđeno kako je Černobilj pao. Popularna portparolka Ministarstva odbrane Ukrajine Aljona Ševcova, koja na Fejsbuku neprekidno objavljuje raznovrsne informacije o napredovanju ruskih specijalnih snaga (a na čijim postovima su utemeljeni i brojni izveštaji iz Ukrajine), zabeležila je sinoć: “Rusi su osvojili centralu u Černobilju. Osoblje elektrane drže kao taoce”. Pored ovog, zapadni mediji su preneli i druge, nepotvrđene izveštaje kako je osvajanju nuklearke prethodila žestoka bitka.

Izvesno je da ključni motiv za ovu operaciju nije bio nuklearni, nego geografski. Takozvana Zabranjena zona oko napuštenog grada Pripjata i dekominsioniranog reaktora nalazi se na krajnjem severu Ukrajine, neposredno uz granicu sa Belorusijom, u šumovitoj oblasti gde se reka Pripjat uliva u Dnjepar. Idući uz tok velike ukrajinske reke na jug, na samo stotinak kilometara nalazi se Kijev.

Mada su ukrajinski zvaničnici nagoveštavali da bi pad Černobilja mogao dovesti do nove havarije, zauzimanje elektrane zapravo nije izazvalo veću zabrinutost, pošto je više analitičara i na Zapadu ocenilo kako, uostalom, za nuklearna postrojenja od Rusa “na svetu nema boljih operatera”.  No, Ukrajina nije samo zemlja u kojoj se pre 35 godina dogodio Černobilj, već država sa impozantom flotom aktivnih nuklearnih reaktora, koji zatečeni usred rata predstavljaju veći hazard od u beton zalivenog Černobilja. U redovnim, dnevnim izveštajima, ukrajinska kompanija Energoatom koja je vlasnik svih ovih postrojenja, saopštava da svi reaktori nesmetano rade i da za sada nema ratnih dejstava u njihovoj neposredno blizini.

Petnaest nuklearnih reaktora

Trenutno je na teritoriji Ukranije operativno čak 15 nuklearnih reaktora, što ovu zemlju sa ukupnim nuklearnim resursima od 13,8 GW čini sedmom na svetu po veličini nukelarnog potencijala. Ukrajinski reaktori su raspoređeni na četiri lokacije i proizvode čak 50 odsto električne energije koja se potroši u zemlji. Svi aktivni reaktori su tipa VVER, što je poznati sovjetski “voda-voda” reaktor, svojevremeno razvijen na Institutu Kurčatov, a danas rasprostranjen u desetinama elektrana u više od petnaest država.

Četiri VVER reaktora ukupne snage od 2800 MW nalaze se na severozapadu zemlje, u trouglu između Belorusije i Poljske, u elektrani Rivne, dok se još dva od po 1000 MW nalaze samo malo južnije, u elektrani Hmeljnicki, koja, kao i cela Hmeljnička oblast nosi naziv po slavnom atamanu Bogdanu Hmeljnickom, koji je krajem 17. veka predvodio kozačku bunu protiv Poljske. Ova elektrana je viđena i kao lokacija gde će se nuklearni kapacitet Ukrajine uvećati – dva reaktora od po 1000MW su u izgradnji, dok je treći u planu, sa idejom da se sa njim napusti ruska VVER tehnologija.

Treća lokacija nalazi se u Južnoj Ukrajini gde rade tri reaktora od po 1000 MW. Četvrta i istovremeno najveća ukrajinska elektrana nalazi se u Zaporožju gde je smešteno čak 6 reaktora snage od 1000 MW. Sa ukupnom snagom na pragu od 5700 MW, Zaporožje je najveća nuklearna elektrana u Evropi (na drugom mestu je francuski Denkerk sa 5400 MW) i ako bismo tražili poređenje, njena snaga predstavlja dve trećine ukupnih elektroenergetskih kapaciteta Elektroprivrede Srbije. Zaporožje se, kao i istoimeni istorijski grad nalazi na Dnjepru, severno od Krima i od četiri elektrane, najbliže je odmetnutim republikama u Donbasu.

Nuklearno isprepleteni

Ukrajina, pored elektrana poseduje i dva istraživačka reaktora, nekoliko rudnika uranijuma, danas mahom ispošćenih i zatvorenih, kao i zastarela postrojenja za obradu goriva. U tom pogledu, Ukrajina je donedavno bila isključivo oslonjena na rusko gorivo, koje nabavlja od kompanije TVEL. No, poslednjih godina ukrajinski Energoatom pokušava da pronađe druge prodavce goriva, tako da je šest od 15 reaktora počelo da koristi gorivo koje u fabrici u Švedskoj proizvodi kompanija Vestinghaus.

Ne samo u pogledu tehnologije i goriva, nuklearna pitanja su višestruko upletena u odnose dve površinom najveće evropske zemlje – Ukrajina je nakon pada Sovjetskog Saveza na svojoj teritoriji imala 1700 nuklearnih bojevih glava, treći najveći nuklearni arsenal na svetu, koji je kasnije, po Budimpeštanskom sporazumu, u celosti vraćen u Rusiju. Garancije o bezbednosti koje su Ukrajinci zbog toga dobili 1994. godine, isto kao i obećanja o neširenju koje je NATO pakt dao Borisu Jeljcinu nekoliko godina ranije, izjalovila su se u narednim decenijama.

A Černobilj? Velika nesreća za koju brojni istoričari i akteri, pa i sam Mihail Gorbačov, kažu da je bila početak kraja Sovjetskog Saveza, u Ukrajini neizbežno izaziva teška osećanja. Sada je, u novoj nesreći koja se spustila na naslednicu slavne Zaporoške republike, Černobilj ponovo dobio ulogu, sasvim epizodnu, ali simbolično važnu – ako ruski predsednik Vladimir Putin zaista obnavlja sovjetsku imperiju, kako ga optužuju, povratak u Černobilj će spustiti zavesu na njen prethodni raspad.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com