Komentar

Državna posla: Petar Petković, Aleksandar Vučić i Milan Radoičić

Foto: Strahinja Aćimović/Tanjug

4. 10. 2023. / 7.05

Pravljenje heroja

U manje nesrećnim zemljama u kojima postoji prostor između dobra i zla, između pravde i nepravde, između istine i laži ako hoćete, nekakva se ravnoteža u samopercepciji nastoji uspostaviti makar uklanjanjem spomenika dokazanim ubicama. Na ovim nesrećnim prostorima upravo je suprotno

Evo su Vučić Aleksandar i njegova tabloidna ekipa za sanaciju terena baš zalegli da  prave heroja od Milana Radoičića, kad, ono, ćorak. Umesto da ga, prema očekivanju i zaslugama, postave na mermerni pijedestal eno su ga nežno priveli, a da li će u u tom odnosu biti i grubljeg seksa – videćemo.

A ko je MR? Niko. I ništa. Odnosno, blizak Vučićev saradnik, visoki zvaničnik podružnice SNS-a na Kosovu, vlasnik basnoslovne vile za koju je zaradio verovatno noseći gajbice piva (a ne družeći se s Vučićem), potom borac za slobodu, nezvanični gospodar severa Kosova, a pre svega lice koje bi moralo, u uređenoj zemlji, biti krajnje zanimljivo organima reda, mira i gonjenja, osim što u zemlji nereda, nemira i proganjanja slobodnih građana to nije bio slučaj. Sve dok MR nije uprskao stvar. U poslednje vreme istakao se, kako sam kaže, kao organizator paravojne formacije koja je ubila jednog kosovskog policajca, pri čemu je i sama pretprela gubitke u ljudstvu.

Uz to, kad predsednik Republike provodi, ako je suditi po fotografijama, toliko vremena s uvaženim Milanom Radoičićem, sva je prilika da se tu rodilo jedno duboko prijateljstvo i uzajamno razumevanje, te da su mnoge tajne tu razmenjene onako bratski, sve uz puštanje krvi s razrezane nadlanice. I kako, sada, da onaj brat koji je visoki državni službenik i uzurpator, u ovako delikatnoj situaciji za braću, ne proglasi brata herojem? Osim što mora, istovremeno (pod budnim okom Amerike) da ga hapsi, a to nije zgodno jer brat operativac svašta zna.

Stvar nadahnuća i moći

Pravljenje heroja odvajkada je bilo stvar nadahnuća i odnosa moći. Eto, recimo, Horst Ludvig Georg Erih Vesel (1907-1930), nacistički mučenik i heroj kome je spevana slavna pesma, bio je (pre nego što ga je Jozef Gebels proglasio herojem) ulični razbojnik i, kako stvari stoje, svodnik, dakle upravo savršen pripadnik nacističkog pokreta (SA) koga su, međutim, ubili komunisti. Ubice su uhapšene i poslate na robiju, da bi s dolaskom nacista na vlast bili izvučeni iz zatvora i pobijeni. Neko i nešto postao je Horst Vesel, dakle, tek kod nacista, a naročito je avanzovao posle smrti.

Ili, recimo, Gavrilo Princip. Heroj i borac za slobodu gotovo 80 godina, takoreći preko noći postao je sumnjiv jednoj strani kao terorista, da bi ga druga strana prisvojila kao heroja, ali iz razloga malo drugačijih od onih razloga koji su ga kao heroja podupirali gotovo čitav vek. Zbrka prilična.

Potom, ima heroja poput Stjepana Filipovića koji ni pod vešalima nije prestao da poziva ljude na borbu protiv zlotvora i bio je toliko uporan da su zlotvori, poznati po tačnosti, morali da mu izmaknu klupu ispod nogu pre vremena. U međuvremenu politički lončići su se pomešali, Stjepan se Filipović, odjednom, kao heroj više nije dopadao nikome, pa je gurnut u stranu da bi se neki likovi mnogo bliži Horstu Veselu negoli Stjepanu Filipoviću – dakle ubice, razbojnici, koljači i probisveti – počeli izvlačiti iz kloake i, onako ulepljeni govnima i krvlju, postavljati na mermerne pijedestale.

Eto nam danas izvesnog Arkana, državnog ubice, ali i ubice po sopstvenom nahođenju, te razbojnika, pljačkaša, narodnog poslanika i, dabome, bogatog čoveka koji je bogatstvo nagomilao noseći gajbice piva s Miloševićevim sinom (a ne izvršavajući Miloševićeva naređenja, kako kažu zlonamerni glasovi), u statusu koji nije daleko od herojskog.

Kao heroji dočekivani su u Vučićevoj zemlji Srbiji i osuđeni ratni zločinci poput Lazarevića, Šljivančanina, kapetana Dragana, ili onih koji su, poput Nikole Šainovića, učestvovali u združenom zločinačkom poduhvatu. I svi, dabome, članovi partija. (Đe će suza no na oko?)

U manje nesrećnim zemljama u kojima postoji prostor između dobra i zla, između pravde i nepravde, između istine i laži ako hoćete, nekakva se ravnoteža u samopercepciji nastoji uspostaviti makar uklanjanjem spomenika dokazanim ubicama. Na ovim nesrećnim prostorima upravo je suprotno. Potrebno je da budeš blizak gospodaru, da ne neguješ bespotrebne skrupule i, naravno,  da se služiš vatrenim oružjem – i eto ti herojskog statusa.

Za Milana Radoičića, koji je upravo savršen kandidat za heroja, još nije kasno, samo da ova neprijatnost sa pritvortom prođe. Neka se pripremi Aleksandar Vulin.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu