U Francuskoj se 10. aprila održavaju predsednički izbori po većinskom dvokružnom sistemu, koji je identičan našem – u drugi krug ulaze dva prvoplasirana kandidata ako niko ne osvoji više od 50 odsto glasova u prvom krugu. Za razliku od Srbije, francuski predsednik ima nominalno mnogo veća ovlašćenja, posebno u vođenju spoljne politike. Ali ne samo to, u Francuskoj se neposredno posle predsedničkih (a ne istovremeno) održavaju i parlamentarni izbori, gde se donji dom takođe bira po većinskom dvokružnom sistemu. Ove godine parlamentarni izbori će se održati 12. i 19. juna. To omogućava partiji iz koje potiče izabrani predsednik da na talasu njegove pobede relativno lako osvoji veliku skupštinsku većinu, čime mandat predsednika postaje “kraljevski”.

Meteorski uspon Emanuela Makrona počinje za vreme predsednika Fransoa Olanda. Karijeru je počeo na visokom mestu u predsedničkom kabinetu da bi ubrzo postao ministar ekonomije (od 2014. do 2016. godine), kada je uspeo da progura određene tržišne reforme. Interesantno je da pre angažovanja u kabinetu Olanda Makron nije imao nikakvu političku funkciju, već je radio kao investicioni bankar kod Rotšilda. Uz takvu karijeru, Makron je ostvario “prave kontakte” sa moćnim francuskim poslovnim krugovima, kojima je očigledno bio potreban kandidat koji će najbolje poslužiti njihovim interesima i koji su ocenili da je Makron najbolji mogući izbor.

To se i videlo po meteorskom usponu koji je usledio za jednog do tada relativno anonimnog kandidata. Iako nikada nije učestvovao na izborima i bez podrške bilo koje etablirane partije, za francuske prilike izuzetno mlad kao kandidat za predsednika sa samo 39 godina, Makron je uspeo da prikupi bez imalo problema 500 kvalifovanih potpisa da bi mogao da se kandiduje (podršku za kandidaturu mogu dati samo lica izabrana bilo na lokalnim, gradskim, regionalnim i nacionalnim izborima).

Da je Makron bio u suštini kandidat najmoćnijih Francuza, govori i podatak da je u (privatnim) medijima dobio ogroman prostor, na primer, neuporedivo veći od levičara Melanšona. Makron je tu podršku trebalo da “plati” velikim promenama radnog zakonodavstva kada bude izabran. Čim je izabran, Makron je uspeo da progura veoma duboke reforme radnog zakonodavstva, jednog od najkompleksnijih u Evropi; u tom sistemu je bilo izuzetno teško otpustiti radnika. Reforme su omogućile mnogo jednostavniji postupak otpuštanja i zapošljavanja.

Erik Zemur

Na krajnjoj desnici već duže od 40 godina dominira Nacionalno okupljanje (do 2018. godine stranka se zvala Nacionalni front) sa Marin le Pen na čelu, da bi se pred ove izbore pojavio još jedan ekstremni desničar – Erik Zemur. Uz izvanredan medijski nastup, Zemur – inače veoma poznat televizijski komentator – uspeo je da za kratko vreme “prodrma” političku scenu. Zemur se u kampanji fokusirao na tri “i”: islam, imigracija i integracija. Radikalnim nastupima Zemur je uspeo da se nametne u javnom prostoru, njegove zapaljive izjave su provocirale rasprave praktično na svim medijima. Svoju novoosnovanu stranku nimalo slučajno nazvao je “Reconquête” (ponovno zauzimanje), što aludira na čuvenu špansku “rekonkistu”, kada su u 15. veku španski kraljevi izbacili Mavare iz Španije.

Marin le Pen

Le Penova očigledno pokušava da se nametne ne kao ekstremno desni kandidat koji će voditi krstaški rat protiv islama i slično, što je uloga u kojoj briljira Zemur, već kao kandidat koji ima osećaja za ugroženi deo populacije. Ta strategija uopšte nije rđava; istraživanja pokazuju da će čak većina Melanšonovih levičarskih glasača iz prvog kruga glasati za Marin le Pen u drugom krugu, što je pre pet godina bilo nezamislivo. Le Penova je u ovoj kampanji izgubila deo birača u korist Zemura u prvom krugu, ali je postigla da više ne predstavlja “strašilo” koje će protiv sebe u drugom krugu ujediniti birače levice i umerene desnice.

 

Pročitajte ceo tekst Bogdana Petrovića u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (7.  aprila)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com