Noć u Tel Avivu je bila mirna. Samo dve vazdušne uzbune, nekoliko potmulih eksplozija iznad glava, onih koje želiš da čuješ kada si ovde: tada znaš da je izraelski odbrambeni sistem Gvozdena kupola presreo i neutralisao rakete koje su ispaljene iz Pojasa Gaze. Kada se sirene oglase u teoriji imaš oko 80 sekundi da potražiš sklonište.

Za vreme prve uzbune osoblje hotela na obali Sredozemnog mora goste beskompromisno tera u sigurne prostorije koje se nalaze u podrumu. U okolnim ulicama poneki prolaznik za to vreme disciplinovano leže na asfalt i prekriva glavu rukama. Većina, međutim, ignoriše opasnost koja preti s neba. Čak se ni razgovor u kafićima ne prekida, a kamoli da neko ostavlja piće i beži u sklonište.

Foto: AP Photo/Ilan Assayag

Grad jeste tiši i prazniji nego inače, mnogi restorani i prodavnice su zatvoreni, ali u njemu i dalje pulsira mediteranska atmosfera, samo slabije.

Sigurnost pored Gvozdene kupole, čija je efikasost veća od 90 odsto, Izraelcima uliva i aplikacija Red allert koja je povezana sa protivvazdušnim sistemom i koja ne pokazuje samo ka kom mestu lete neprijateljski projektili, već u većim gradovima čak i otprilike na koju ulici će da se sruče, ako se probiju kroz odbrambeni štit.

Put do ratne zone

U sredu oko 9 ujutru krećemo u ratnu zonu duž Pojasa Gaze udaljenu oko 70 kilometara južno od Tel Aviva. Prolazimo pored dugačkih, praznih peščanih plaža. Dosta ljudi džogira, poneko igra odbojku u pesku, u moru se vide plivači. Grad živi, ali diše sa pola plućnog krila.

Za sobom ostavljamo istorijski centar Jafu i skrećemo na južni auto-put broj 6 koji nosi ime Jicaka Rabina, izraelskog premijera koji je zajedno sa ministrom spoljnih poslova Šimonom Peresom i palestinskim liderom Jaserom Arafatom 1994. godine dobio Nobelovu nagradu za mir.

Ironija istorije, pomislim. Duhu sadašnje situacije odgovara mnogo više njegova nasilna smrt godinu dana kasnije: ubio ga je izraelski ekstremista, verski fanatik Jigal Amir koji nije želeo pomirenje sa Palestincima, za koga je dogovor o dve države – izraelske i palestinske – bio izdaja. Ovo je vreme svih onih koji ne žele pomirenje.

Ovih dana se od mnogih Izraelaca može čuti: "Ili oni, ili mi“. Misle na Hamas, ali malo ko u ovom trenutku veruje da je bilo kakav dogovor sa Palestincima moguć. Kvalifikcija patnje, stradanja i zločina je različita, ali je mržnja u koju su na obe strane prerasli ista. Dosegla je, čak i za visoke standarde ovog i za Jevreje i za hrišćane i za muslimane svetog podneblja, novu dimenziju, onu ubistvenu.

Foto: AP Photo/Tsafrir Abayov

Prolazimo kroz pustinju koja čini 65 odsto jevrejske države koja ju je ukrotila navodnjavajući je prečišćenom morskom vodom, postavljajući gigantska polja solarnih panela. Izrael ima preko 9 miliona stanovnika koji žive na teritoriji nešto manjoj od Slovenije, a samo u Tel Avivu je registrovano preko 30 unicorn kompanija – startapova koji su procenjeni na milijardu i više dolara. U zemlji radi pet intelovih fabrika. Napad Hamasa 7. oktobra Izraelci doživljavaju kao napad na sve to, na državu koju su ni iz čega podigli.

Saobraćaj je proređen. Prolazimo pored velikog broja kontrolnih punktova. Usput na svakih nekoliko kilometra nailazimo na odmorišta za vojnike – to su zapravo prekrivene tezge na kojima građani dobrovoljno ostavljaju hranu i piće za rezerviste koji idu na ratište. Svugde nailazimo na naoružane pripadnike vojske i civile sa puškama.

Od početka rata oko 110.000 ljudi je ostalo bez posla, uglavnom u turizmu i ugostiteljstvu. Oko 220.000 Izraelaca je evakuisano iz oblasti neposredno pogođenih ratom na jugu zemlje duž granice sa Gazom i na severu duž granice sa Libanom iz koga preti Hezbolah. Preko 360.000 rezervista je mobilisano.

Izrael je u ratu. Na ovaj, ili onaj način svaki Izraelac je u ratu. I to već posle prvih nedelja ima posledica po privredu.

Zona ratnih dejstava jug

Stižemo do groblja u mestu Ofakim. Tu nas čekaju ratni zamenik portparola Ministarstva spoljnih poslova Žoel Lion, koji je inače izraelski ambasador u Moldaviji, i vojnici zaduženi za našu bezbednost. Nervozni su. Požuruju nas.

Navlačimo pancire i šlemove. Dobijamo instrukcije: u zoni ratnih dejstava u koju idemo od oglašavanja sirena za vazdušnu opasnost do udara raketa ima samo 10 do 15 sekundi. Ako si blizu jednog od mnogobrojnih malih, betonskih skloništa odmah utrčati u njih. Ako zaštite nema nigde u blizini, odmah se baciti na zemlju i prekriti rukama vrat jer je glava zaštićena šlemom. Šlem i pancir ne skidati ni u jednom trenutku, ma kolika vrućina i vlaga bili.

Krećemo dalje u kibuc Kisufim koji je od granice sa Pojasom Gaze udaljen samo oko 2 kilometra. To je na visini centralnog dela palestinske teritorije. Izraelci su vojne operacije koncentrisali na severni deo.

Na putu gotovo da više nema vozila.

Kibuc Kisufim

Kibuci su vrsta komuna koje podsećaju na utopijski socijalizam. Funkcionišu po principu da se zajednička sredstva dele po potrebi, a ne po zasluzi. U Izraelu ima oko 270 kibuca i za život u njima mora da se podnese molba zajednici uz obrazloženje zašto želite da živite takvim životom.

Baš kao i drugi kibuci duž granice sa Gazom u kojima su ratnici Hamasa izvršili pokolj lokalnog stanovništva i kibuc Kisufim deluje idilično: bungalovi sa baštama okruženi mediteranskim rastinjem, sve je nalik velikom parku u kome žive ljudi, kao neko morsko odmaralište, poput onog na Adi Bojani. Deluje kao mesto idealno za porodice sa malom decom koja po ceo dan mogu bezbrižno da se igraju napolju.

I, doduše, čuvaju se raketa koje doleću sa teritorije Gaze. Tako je bilo i ranije, pre ovoga što se desilo i promenilo sve. To je bila cena za život u kibucu na jugu zemlje. Dok život u njima nije ugašen.

Foto: AP Photo/Francisco Seco

To sada izraelska vojska želi da promeni: da satre Hamas, da ga uništi, eliminiše, razori, pobije sve militantne ekstremiste, teroriste, da više nikada ni jedna smrtonosna raketa ne poleti iz Gaze na izraelske civile.

U kibucu Kisufim trenutno ne živi niko. Njegovih oko 250 preživelih žitelja je raseljeno. Njih 11 su ubili teroristi Hamasa 7. oktobra. Ubili su tog dana preko 1.400 Izraelaca, najmanje 232 su kidnapovali i deportovali u Gazu.

Sada tu odjekuju zvuci rata: preleću vojni avioni, snažno grmi izraelska artiljerijska vatra. Poručuju: nikad više.

Tragovi smrti

Uz ovu zvučnu kulisu posmatram tragove nekadašnjeg života: lopte, dečji bicikli, trotinet, crveni ranac na prilazu jednoj kući, roštilj i kesa sa ćumurom, tegovi za vežbanje u bašti, ljuljaška, kutija od štampača… Lako je zamisliti život u tom mestu, običan život, glasove dece, njihove roditelje kako sede na tremu dok cvrčci cvrče.

A onda su došli naoružani ljudi i počeli da ih ubijaju. Jednu porodicu su spalili u kući. U jednu kuću su upali i počeli da ubijaju ukućane. Jednu staricu su izvukli iz skloništa i pucali joj u glavu. Bio je to deo velike, dobro planirane, dobro koordinisane i izvedene akcije Hamasa na više desetina lokacija.

Ovo je samo jedna od stotina noćnih mora koje su 7. oktobra na jugu Izraela postale stvarnost koja je promenila čitavu zemlju. Izraelci su duboko zagledani u sopstvenu tragediju i rešeni da po svaku cenu iskorene njen uzrok.

Foto: AP Photo/Francisco Seco

Libi je šest godina bila u vojsci i dogurala do čina majora. Živela je u Americi, govori savršen američki engleski, sada su je mobilisali iz rezervnog sastava. Zadužena je za nas u kibucu. Za razliku od većine Izraelaca sa kojima sam razgovarao i koji kao da posle svega jednostavno nemaju kapaciteta da saosećaju sa stradanjem Palestinaca, ova mlada žena u uniformi deluje tužno, njena empatija je iskrena kada govori o civilnim žrtvama "na drugoj strani“.

Užas nema mernu jedinicu

"Bol svake majke kojoj ubiju dete je nezamislivo isti“, kaže. Ona ne pokušava da relativizuje užas, ne trudi se da objasni razliku između "bestijalnog, planskog ubijanja izraelskih civila“ i "kolaterlane štete“ u koju se u Izraelu svrstavaju palestinski civili stradali u akcijama izraelske vojske protiv Hamasa. Gotovo skrušeno objašnjava da je Izrael napadnut, da mora da se brani i da ljudi ginu.

Odlazim do ruba kibuca i gledam preko širokog polja na čijem kraju se nalazi drvored. Malo iza njega počinje Gaza na koju padaju projektili iz izraelskog artiljerijskog oruđa koje gruva sve vreme našeg boravka. Tu, gotovo u dometu pogleda, prestaje jedna i počinje druga strana pakla, ona palestinska.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com