Hana Arent je dobro znala o čemu govori kada je u tekstu Istina i politika napisala da rezultat laganja u politici, a naročito rezultat organizovane laži (laži koju sistematski proizvodi i održava država), nije, naprosto, uklanjanje istine, nije to "što će sada laži biti prihvaćene kao istina, a istina biti oklevetana kao laž, već u tome što će biti razoren razum kojim se orijentišemo u stvarnom svetu“.

Pošto je uništio javni prostor – onako, otprilike, kako je Putin ostavio Mariupolj u ruševinama – Vučiću ništa ne stoji na putu izgovaranja potpunih proizvoljnosti, sirovih laži, banalnosti i najobičnijih gluposti, jer nema prostora na kojem bi se ponudila i drugačija priča od one koju nudi vođa: razum kao orijentir stasava u slobodnoj javnoj sferi; tamo gde nema slobodne javne sfere nema ni orijentira; sve je popunjeno vođinim proizvoljnostima.

Da li, na primer, iko može da pogodi zbog čega vođa okleva da uvede sankciji Rusiji? Zapravo ne, jer vođa deluje istovremeno na više ravni koje vode onoj najvažnijoj: ličnoj koristi. Da vođu, koji je fanatično posvećen sebi, nije briga ni za koga i ni za šta (osim za sebe, to jest), bilo je jasno i pre nego što je postao vođom (setimo se s kakvom je samo lakoćom odustao od pokušaja da živi s prosečnom srpskom platom i to u doba kada je Srbija stajala neuporedivo bolje nego danas i kada je prosečna plata značila mnogo više nego sada, pod Vučićem), te se sve njegove igrice, sva njegova šibicarenja, sve laži i proizvoljnosti, ulivaju u jedno: u brigu o sebi.

Utoliko možemo pretpostaviti da razlog oklevanja da uvede sankcije Putinu nije, naprosto, gotovo potpuna energetska zavisnost Srbije od Rusije – što je, samo da dodamo, učinak neoprostivog političkog amaterizma i kolosalne gluposti (osim, naravno, ako nije reč o promišljenom privatnom interesu) – niti istorijsko-rođačke veze s velikom sestrom (kojom upravlja veliki brat), već lukrativni dogovori na ličnom planu koji su, s Putinovim napadom na Ukrajinu (eto malera), dovedeni u pitanje. Da li bi se iko razborit usudio da stavi svoju ruku kao zalog da se iza čitavog Vučićevog muljanja i laprdanja o nezavisnosti i trećem putu ne krije upravo to: čista lična korist? Naime, elementarna politička (ali i istorijska, kao i geopolitička) razboritost nalaže Srbiji da se svrsta u evropski tabor i da, bez oklevanja, u punom kapacitetu, pristupi NATO-u. Ali to se ne dešava, dočim se razlozi takvom stanju stvari bez problema pronalaze u državnim razlozima uverljivim koliko i persijski leteći ćilimi.

Manipulisanje strahom u zajednici s razorenom javnom sferom, dakle u zajednici izvađenog mozga i, time, lišenoj orijentira, tehnika je kojom se lični interes zaogrće političkim razlozima.

Uostalom, istorija je puna takvih primera. Znao je još Makijaveli da je strah za vođu bolji saveznik od ljubavi (premda, istini za volju, Makijaveli nije pisao o šibicarima, već o ozbiljnim zločincima, s tim što je za Srbiju, očigledno, šibicar sasvim dovoljan). Savršeno je nemoguće sa sigurnošću prozreti šta Vučić hoće da postigne vađenjem babaroge iz ormara – upozorenje na apokalipsu, čime, onako usput, skida odgovornot sa sebe – tim pre što je samo desetak dana ranije uveravao dezorijentisani živalj da smo bili i da ćemo ostati oaza izobilja (i konzervi sardina) usred nastupajuće pustinje. Pa otkud sad zima, glad, kuga i ospice koji će da nam dođu glave i to uprkos tome što se ta glava zove Vučić?

Vučić je, naprosto, potpuno izbrisao granicu između istine i laži, smisla i besmisla, logika ga ne obavezuje ni na koji način i, sva je prilika, ne vidi na sceni više nikoga osim samoga sebe (a i kako bi video kada nikoga ni nema), te sada igru igra sa samim sobom. Srbija, utoliko, nije drugo do poligon koji postoji samo još u njegovoj glavi.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com