Da li su nedavno objavljene slike Draže Mihailovića sa knojevcima koji su ga lišili slobode, a obučeni su što u partizanske, što u četničke uniforme, autentične ili su montaža – kako neki tvrde – sasvim je svejedno. Najverovatnije su autentične, iz razloga o kojima ćemo malo kasnije. Bitno je nešto drugo: to što je đeneral Draža – u nedostatku boljeg – opet postao glavna čaršijska tema, uz odgovarajuće terciranje i "gasiranje" upravo onih političkih snaga koje su se u Miloševićevo vreme jako čuvale da ga slučajno ne pomenu (jer bi to odgovaralo Vuku i Dani Drašković). Oni su tada radije izmišljali drekavce i razne sandžame. Sada, međutim, novine se pune nagađanjima i teorijama o tome da gde je Draža sahranjen, jesu li objavljene slike posle hapšenja autentične ili krivotvorene, da li je Nikola Kalabić bio "izdajnik" ili "patriota".

To sa iskopavanjem Draže traje već izvesno vreme; predugo, jer tu šanse nema, pošto niko od onih koji bi možda i mogli da znaju očigledno neće da kažu, a sve i da zaista znaju, ne bi im rekli, što reče onaj matori udbaš kad su ga iznervirali. Nikakvo čudo: ti starci čije su najbolje godine prošle u partizanima i kasnije u Knoju, Ozni i Udbi užasnuti su ovim najnovijim revizionističkim pričama na temu Drugog svetskog rata u nas. Čekaj, bre, pitaju se oni: ko je pobedio u Drugom svetskom ratu? Mi ili Nedić, Ljotić, Draža, Pavelić, Đurišić i prateći Blajburgeri? Zašto smo mi drali guzice i ginuli po planinčinama goneći bandu? Da bismo danas morali da se pravdamo kojekakvima? Šta god ko o njima mislio, ti ljudi barem imaju dostojanstva i doslednosti da ne preskaču na neprijateljsku stranu zbog slave ili privilegija. Za razliku od nekih… Uostalom, njihov lider i učitelj Aleksandar Ranković umro je ne prekršivši svoj zavet ćutanja; isti taj koga su srpski nacionalisti pokušali da izviču za heroja, sve znajuće šta je mislio i radio u vezi sa njihovim idolima: Nedićem, Ljotićem, Aćimovićem, Dražom itd. Oh, da: voleli su oni i Krcuna dok ih je vadio iz milicije zbog pijanih ispada i političkih viceva, a sada se užasavaju oko uloge tog istog Krcuna u posleratnim obračunima sa Dražom i njegovima.

Nego, da se mi vratimo na ove najnovije priče. Prvo je BIA vratila neke lične stvari porodici Mihailović; u motive da ne ulazimo; neka. Onda je krenula kampanja traženja groba. Svako normalan kazaće vam da taj grob nikada naći neće, sve i da nabave još novije i skuplje sonare, jer je stara Udba vrlo dobro znala šta radi. Pre svega iz principijelnih razloga: telima ratnih zločinaca ne oskrvnjuje se domovina. Verovatna verzija je da je telo spaljeno i pepeo razvejan negde daleko. Manje verovatna verzija je tajni grob. Govori se o Lisičijem potoku ispod Dedinja, ali tamo je odavno sagrađeno stambeno naselje, pa bi valjalo hiljadama ljudi rušiti kuće i sonarima istraživati teren. Nije da nema političara koji bi i to uradili, kao što znamo, ali Vuk i Koštunica – na svu sreću – više nisu u toj poziciji. Uostalom, stvar je tužilaštva da pronađe svedoka voljnog i u posedu pouzdanog pamćenja da im pokaže lokaciju – ako ga pronađu, to jest. Teorija o Adi Ciganliji podjednako je malo verovatna.

Dolazimo do tih fotografija i do uloge Nikole Kalabića. Kao prvo, zna se i oduvek se znalo da je hvatanje Draže Mihailovića bio prioritet nad svim prioritetima tadašnje vlasti, tada, 1945/6. godine. Naravno da su za to bili odvojeni svi ljudski, obaveštajni i tehnički resursi. Šta god danas pričala rodbina Nikole Kalabića, nema osnova za sumnju u to da je on bio jedan – ako ne i jedini – obaveštajni izvor koji je omogućio infiltraciju u Dražinu neposrednu okolinu. Tako je sebi kupio glavu; ne za dugo, doduše, ali dalje je bio sam kriv; Krcun je svoj deo nagodbe bio ispunio. Kalabić je, naime, bio nepodnošljiv karakter: nasilnik, svađalica i pijanac koji se nije najbolje kontrolisao, kaže jedan od ljudi koji su ga prvo čuvali, a zatim i držali na vezi, čovek koji je i sam učestvovao u Dražinom hapšenju kasnije. Da je sedeo s mirom, bio bi umro od starosti, kaže on. Ovako je ispalo drugačije, ali za to pitajte ove iz BIA.

Što se fotografija tiče, najverovatnije su autentične. Iz dva razloga: prvi je potreba da se operativne radnje dokumentuju, da ne bi posle bilo ovih i onih sumnji i primedbi. Takav je običaj i dan-danas i ne samo kod nas. Drugi razlog je sujeta, ambicija, ako hoćete: ljudi su učestvovali u akciji istorijskog značaja i ogromne političke težine; naravno da su se slikali. Em su hteli, em su mogli i nije bilo nikakve potrebe da se kasnije te fotografije nešto montiraju, pogotovo ne za unapred predviđene današnje neke i nečije potrebe.

Ne bi bilo iznenađujuće da postoje ili su postojali i operativni snimci Dražinog pogubljenja, ali njih tek nikada nećemo videti.

Kad smo kod toga: ima jedna anegdota koju sam čuo od moje majke, a njoj je ispričao njen ratni drug, visoki funkcioner Udbe. Draža se, kaže čovek, do kraja nadao da će s neba pasti engleski padobranci i spasti ga, kao što je Oto Skorceni spasao Musolinija (ne zadugo, doduše). Udbašima je to bilo smešno i jadno, kaže on: od 1944. bilo je jasno svima da je London od Draže i njegovih bio digao ruke jednom za svagda. Kralj Petar II im je lepo rekao šta da rade, a kasnije su bili sami sebi krivi. Ko je imao sreće, kao vojvode Đurišić i Đujić, pobegao je s Pavelićem (i uz njegovu pomoć) preko Blajburga. A ko nije imao sreće – nije imao sreće.

 

(Tekst "Slike i prekopavanja“ objavljen je u "Vremenu“ br.977, 24. septembra 2009.)