Nije da su incidenati nedostajali, ima ih svake godine, ali je najvažnije da na festivalu niko nije poginuo, završio u Dunavu, a čak nas je i vreme poslužilo. Dvadeset i tri godine nakon osnivanja, Egzit ostaje neprikosnoveni krojač regionalne industrije zabave, ponekada i najbolji evropski i svetski festival, međutim nije sve tako bilo leta 2000.

Od plaže Bećarac do Đave

U trenutku nastajanja, na plaži Bećarac pored novosadskog Filozofskog fakulteta, Egzit je prelomne 2000. trajao ravno 100 dana i uz narodni pokret “Otpor” bio je najznačajniji faktor smene režima Slobodana Miloševića u Opštini. Vrlo uprošćeno govoreći, kritična demografska grupa izbornih apstitnenata, starosti od 18 do 30, masovno se pojavila na pokrajinskim biralištima tek kada je postalo “kul” biti aktivno protiv balkanskog kasapina i taj svetonazor pretočiti u kružić hemijskom olovkom. 

To su tvorci festivala  jako dobro znali – koliko je mladoj osobi važno da se oseti delom neke pozitivne društveno-političke grupe, čiji se ideali i plan akcije neće deklamovati fidelkastrovskim govorima, već dobrom zabavom ispunjenom sadržajnim kulturno-umetničkim programom koji pozitivno deluje na stvaranje međugeneracijske kulture bunta, da se izrazimo kao pokojni Kastro.

Foto: Tanjug/Nenad Mihajlović

Tada smo im sve praštali jer su u “slobodnom Novom Sadu” radili praktično u gerilskim uslovima republičke okupacije. Bilo je okej nemati sve dozvole i ne plaćati komunalije zarad višeg cilja ali se to volšebno primilo i u godinama koje su usledile Egzit je opasno iskazivao ambiciju da bude privatni festival kada se broje pare, a državni kada se ustupa Trvđava, policija, hitna pomoć, đubretari itd. Dan danas Novosađani/ke nemaju nikakve privilegije na festivalu u čijoj su izgradnju učestvovali finansijski i nervima, osim pukog bitisanja tamo gde je i Egzit.

Preskup dućan potrošne robe   

I zbilja – Egzit je u prvih nekoliko godina, odmah po selidbi na petrovaradinske šančeve, bedeme i livade, postojao kao bastion slobodne misli i političkog vaspitanja mladih. Tu gde nam danas prodaju električni nikotin, skupu šminku i još skuplji internet, nekada su bili štandovi nevladinih organizacija, aktivisti, promo leci, besplatni kondomi JAZAS-a, pa i Egzitovi “pasoši”, jednom kada je ustanovljen State of Exit – Država Egzit (2003), bez granica kakve nam ih politika i ratovi nameću. 

Kada je počinjao, Egzit je bio politički pokret par-ekselans, uokviren kulturom i zabavom. Sada je preskup dućan potrošne robe i mesto gde čovek može i da izgubi sive ćelije, a da ništa ne konzumira osim muzike. 

A bile su nekada i tribine o gorućim društvenim problemima, sasvim pristojno posećene u predvečernjim časovima. Beše i teatar sa aktuelnim predstavama, bioskop, samo još megazvezda nije bilo u pravoj meri, ali i to se brzo promenilo – baš kao i sloboda kretanja tadašnjeg menadžmenta festivala, uoči Egzita 2004, kada ih je uhapsilo zbog navodne malverzacije sa ulaznicama. 

Moralni krah

To da se kartama muljalo znao je i Vojislav Koštunica, za čijeg su vakta vođe Egzita hapšene pod verovatno najlicemernijim uzusima jedne debelo kompromitovane političke ideje tzv. soft-nacionalizma. Mnogobrojni kritičari ove odluke su bili jasni – ako hapsite njih, onda morate i pola kabineta vlade Srbije ili barem korisnike njihovih pod-usluga. Kako god, pušteni su zbog pritiska javnosti (mladih birača i medija pre svih) i delovalo je da je s tim završeno.

Foto: Tanjug/Strahinja Aćimović

Ovo nije konsenzusni stav, međutim smeliji analitičari festivala njegov upliv u moralni krah vide 2005, kada je propuštena prilika da se minutom ćutanja u ponoć simbolički obeleži desetogodišnjica srebreničkog genocida. Gradom je tada gospodarila Maja Gojković, u radikalnoj inkarnaciji, a njeni su stranački šefovi, sve sami nepomenici, ozbiljno pretili festivalu tim povodom i kako to vazda biva – primitivna rulja ih je čula i razumela. Nakon pretnji neredima i bombama, čiju je verodostojnost potvrdila policija, Egzit čini fatalnu grešku i izlazi u susret zahtevima terorista.

Danas je takav čin nezamisliv. Poštovanje ubijenih, ne teroristički zahtevi, toga ima. Od tada se organizatori nadaju dvema stvarima – lepom vremenu i da Egzit ne padne “na Srebrenicu”, tako svima bude lakše.

Šta je Novi Sad?

Onda ide čuvena naslovnica Vremena “Ren nije ljut” i period kada Oli Ren, gospodin za evropsko proširenje, biva na Egzitu, postaje njegov počasni građanin i sve deluje kao da ćemo za nekih 10, 15 godina stvarno imati gej premijerku – ali za koju bi neko bio voljan i da glasa. Poslednji put kada je Egzit pokazao politički stav desio se pre 11 godina, kada je transparent “Welcome to Novi Sad – the capital of Vojvodina” krasio bedeme Đave (dugo A), a danas na njegovom mestu stoji mapa Kosova i Metohije, u trobojci, sa grbom, ako neko ne ume da prepozna. Nije šala, deca danas ne prepoznaju mapu Vojvodine, proverite, a to je ujedno i bio motiv prvobitnog transparenta – Ustavni sud je rekao da Novi Sad nije glavni grad po Statutu Pokrajine i tadašnji Egzit se s tim nije mirio.   

Tako su transparenti na bedemu Đave došli od “jeste ali nije” do “nije ali jeste”. Ta je “kosovska zastava” nespretno prekrivena znakom mira u srcu, by organizator, pa je lider novosadskih radikala, one vrste koja i dalje gubi na izborima, rekao da su narkomani i ološ i, pogađate, rulja je opet čula, jer od im od ušiju radi bolje samo nos za unosne i zabranjene poslove.

Kao i sa nakaznim farbanjem Limana u trobojku nakon poraza SNS u tim mesnim zajednicama, ovde se nacionalna ikonografija koristi kao sredstvo najnižih strasti koje niko nema hrabrosti da ofarba ili skine, ne zato što se slaže, već iz straha od odmazde vrlih patriota.

Najniže strasti, najgluplji stihovi

Nego, muzika. Na našu neopevanu žalost, Egzit danas na momente izgleda kao festival JUL-a Mirjane Marković, za Željkom Mitrovićem kao produkcijskom podrškom. Tamo su svoje mesto našli prodavci najnižih strasti i najglupljih stihova, kao da ih je neko prebacio sa Pinka starog 25 godina. 

Naravno, i dalje muzičko/etičko đubre čini debelu manjinu festivalskog repertoara, međutim broj mladih iz generacije Z koji posećuju takve svirke je frapantno velik i svi znaju tzv. tekstove. Puškom ih ne možete oterati na Cockney Rejects ili Nika Kejva, ali da urlaju uz auto-tjun recitatore, to umeju i žele – čast izuzecima što postoje.

Foto: Tanjug/Nenad Mihajlović

Danas je realno moguće ono što je nekada bilo nezamislivo – da sa Đave siđete gluplji. Odavno je ukinuta tzv. Novosadska ulica kod hotela Leopold I, a sa njom i nezavisni prodavci nečega drugog od onog što vam nude sponzori. Nekada zaista izgleda kao da nas namerno nerviraju.  

Čini se da je muzički vrhunac krenuo u drugoj polovini prve dekade 2000. i naglo stao pre nešto manje od deset godina. 

Billy Idol, Fatboy Slim, Portishead, The Cult, Faith No More, Franz Ferdinand, Madness, Sex Pistols, Jamiroquai, Editors, Buzzcocks, Korn, Kraftwerk, Manu Chao, Paul Weller…takva su vremena i imena bila.

U Dens Areni se slabo misli

Egzitu su počela da nedostaju velika imena iz sveta muzike. Šta je veliko ime? To je bend za kog zna i vaša ćerka od 13 i prodavačica zeleni iz Ovče od 74, bez da ih obavezno slušaju, naprotiv. Sada se bendovi ili otkrivaju, kvalitet koji Egzit jeste zadržao, ili se ide na hadžiluk 362. put, ili se trpe beslovesna urlanja Novih Nada i polupanih umišljenika.           

Bez ikakve dileme, Egzit je najbolja stvar koja se dogodila Novom Sadu od Jogurt revolucije naovamo i događaj koji nas je stavio na mapu sveta, u bukvalnom i prenesenom značenju. Njegovi problemi, avaj, postali su slika i prilika naših života. 

Apsolutno je apolitičan, šta god to bilo, nema ni “B” od bunta i nege kritičke misli, megabendovi slabo dolaze (The Cure, 2019), a Dens Arena, hvala bogu, radi kao poludela do osam ujutru – problem je što se tamo slabo misli, ma kako disk-džokeji bili svetski i dobri, a jesu. 

Pivo je 500 bilo dinara, pomfri 390, pljesak i kobaje 700 do 800, a za baksuze vegane 950. Od izlaza iz društveno-političkog mraka (Exit – izlaz), do ulaska u supermarket sa nula kalorija, prođe frtalj veka. 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com