Šajzerbiterlemon vratili su se bešnji i čvršći nego ikada. Tri godine nakon prethodnog albuma Iza naših zidova, devojka i momci prodžarali su ponovo srce tame i iz tog zaboravljenog ognjišta suknuli napolje vatrom što pali pete i ugljeniše srž. Pogledajte, uostalom, genijalni omot ove jedinstvene ploče.

Šajzerbiterlemon nesvakidašnji su bend. Čitajući tekstove pesama njihovog poete Jovana Sibinovića, pada vam na pamet Čežnja pod brestovima, ali i Paklena pomorandža, Portret umetnika u mladosti, jednako kao i Smrt na kredit, pa šta već volite. Da je čovek negde u sebi prava zver – pisali su autori i mnogo većeg formata dabome, međutim, odavno nismo čuli da neko to danas izgovara ovako rasrđeno i naglas. Vremena se menjaju, mnogima je i te kako prekipelo da bez ikakvog smisla zgubidane više na ovom prokletom svetu, ali Šajzeri u svojoj strastvenosti i dalje ostaju prilično hladnokrvni i istovremeno dirljivo skromni pred nedaćama što su nas sve zadesile. Bilo je zbilja mnogo pandemijskih ploča o ovome i onome, ali Sibinović i društvo rešili su da zagrebu i mnogo dublje. Slušajući njihovu ambicioznu drugu ploču, Na dugačkim poljima, ne možete da se otmete utisku kako je na njoj došlo do svojevrsnog ukrštanja dveju legendarnih istorijskih prethodnica od pre 40 godina: Odbrane i poslednjih dana sa Lišće prekriva Lisabon. Da su Idoli i Električni orgazam danas snimali ove svoje veličanstvene druge albume – ko zna, možda bi sada zvučali u dlaku isto kao Šajzeri na Na dugačkim poljima.

Polje je vrlo zeznuta teritorija. Na njemu je onomad Kain presudio Avelju. U polju se čovek otvoreno izlaže pogibelji mameći svoju sudbinu, dok ga senke onih mračnijih verzija sebe mimoilaze poput snoviđenja. Polja su puna neslućenog života što vreba iz svojih tajnovitih zaklona, mrseći nam katkada konce. Nadalje, na polju se pritajeni strah pretvara u goloruku bojazan. Vikali biste, ali vas neke nevidljive verige stežu za vrat. Zaspali biste, opijeni slasnim mirisom livadske flore, ali se panično bojite da bi svet namah mogao da se preobrati u nešto što više ne prepoznajete. Niti sebe u njemu.

Džim Morison pevao je o ulicama kao “poljima koja nikad ne umiru”. Možda odatle počinje pripovest o albumu Na dugačkim poljima (Geenger Records/Pop Depresija). Jer, Šajzerbiterlemon su etnici grada. Toponime iz prirode zato ovde treba shvatiti samo uslovno: oni su metafizički pojmovi iz urbanog vokabulara. Ta, nekada davno, i bukvalno spoljašnja područja naših egzistencija, netaknuto naturalna i zastrašujuće neistražena, sada su istetovirana iznutra po našem biću, poput pećinskih crteža. Iz samog sebe tako postajemo i jesmo, prolazeći celu filogenezu unutar svoje pojedinačne ontogeneze. U slučaju Šajzerbiterlemona – pomenuta individuacija otprilike znači ovo – kad padneš, ponovo se uspravljaš na dve noge, kao kakav daleki čovekoliki predak, pljujući krv da lansiraš neprijatelja njome u etar. Ali, ko je taj ulični izazivač, naš dušmanin? Mi sami?

Sunce nas prži na dugačkim poljima
Po njima lutamo sada i doveka
Sećam se dana kad žudnja je počela
Ona toliko obuzme čoveka
Ovakav život i nije baš opasan
Treba nam propast, a ništa ne propada
Sećam se dana kad žudnja je počela
Ona nam pali vatru u očima

(Šajzerbiterlemon, Polja)

Uvod u novi album Šajzera upravo je pesma Polja. U njoj se bez ikakve opomene objavljuje mistični prepad na slušni sistem, u ritualnom stilu Odbrane i sa hipnotičnošću jednih Thin White Rope, i to teškim gitarama i sablasnim pulsom elektronike kao oruđima. Opojni vokal Jovana Sibinovića zaziva nešto prastaro, zanosno i strašno, što sručuje se na nas iz čistog materijalnog sveta, kojem smo odjednom na dohvat ruke, mi stanovnici ušuškanih gradova. U ovoj pesmi i doslovno ste na polju, dok vam u susret juri slepa sila čiste divljine, kao iz priča Aldžernona Blekvuda. I vi joj se momentalno povinujete. Jer, ko bi uopšte želeo da propusti ovakvo Starozavetno iskustvo?

Nađi me u uglu
U podrumu zgrade
Pazi dok mi prilaziš
Vrlo lako planem
Glava mi je ledena
Pojeli je dani
Izvuci me iz pepela
i opet me spali

(Šajzerbiterlemon, Nestani sa mog ogledala)

Nestani sa mog ogledala, međutim, gotovo da priziva Antonovu gitaru u svojim kataklizmičnim magnovenjima, glas Jovanov postaje proročanski, a bend prozviždava pored vaše glave u geometrijskim ritmovima, na opasno minijaturnoj distanci, poput flote nezamislivih neidentifikovanih letećih objekata. Ovim plovilima bez sumnje se može pomamno krstariti vasionom svakodnevice u sopstvenoj glavi.

Strepnja donosi jeziv huk lokomotive što brutalno mrvi slabosti ljudskog roda. Stvarnost u kojoj jesmo možda i nije ona u kojoj bismo rado bili. Pojedinac definitivno nema šansu protiv vukova čovečjih. Jer, nad svima nama stoluje trener što besomučno štekće demonskom štopericom i preti da nas sve istopi u dugmad. U ovom svetu pothranjene mašte i forsiranja diktata očvrsnuća, završavamo na nekoj pustari pretvoreni u automatičnu utvaru, bez traga ljudskog. Zato se iskazana sumnja i sklonost sanjarenju izgleda smatraju narkoticima naročito zabranjene vrste. Preteće ukrštenice zvučnih signala Šajzera, u odgovor na sve ovo, oduševljeno sluđuju ganglije.

Iza ugla ima pak fascinantan tekst. U njemu, malopređašnja zebnja poprima obrise melanholije, a glasovi iskrsavaju na fonu čudnovate turobnosti, režući žiletom stvarno stanje stvari do kosti, dok narator tumara po sebi samom kao po kavezu: “Odbijam da plačem / Jer to je samo ljubav / Ta glupa, čudna ljubav / što češće bude tuga / Ja nisam mirno spavao / jer ove misli čuvam / i ne verujem da te ljubav / čeka iza ugla”.

Zato u Zavrti me, one neprevaziđene Ljubine klavijature sa albuma Lišće prekriva Lisabon dobijaju svoj vaseljenski eho u nečemu nalik super-dezintegrišućoj-pankerskoj verziji Orgazmove Alabame. Svaki nagoveštaj uznemirenja pretvara se tako u trijumf nesanice. Sve stoji – ponavlja naš junak, a ta stagnacija očigledno ga izuzetno iritira, jer: “Stalno se vrtim u krug/ Nekada davno sam želeo da letim/ Sad odlučno stremim ka tlu/ Vrteška radi sve jače i jače”, dok se ovaj turobni rondo tvrdoglavo odvija, potpaljen prvoklasnim tonskim fantazijama benda.

U Porivima sledi nastavak razdešavanja stvarnosti kroz sistematsko iščašenje svega bazičnog – proces je totalan i slavi raspad u našem sopstvenom organizmu opčinjavajući čula onim vanremenskim pijukanjem polutonova, kao svojevrsnim omažom Odbrani: “Porivi mi prelaze iz prljavog u čisto / Krvarim iz nozdrva i udaram u ripstol / Stojiš mi na putu i podrugljivo me gledaš / Al’ moje ruke nisu više čvrste kao nekad / Tvoji jaki udarci mi više nisu bitni / Zubi su po asfaltu, a ljudi nisu prišli / Ustaću i besprizorno gađati u centar / Pljunuću te krvlju i lansirati u etar!” Šajzeri rezbare naše glave do najsićušnijih kresiva zvuka.

Truliš je avetinjski, rasklimatani bluz, iz koga izviruje La Strada, ne tek pripovest već prava propoved, omađijavanje sebe samog ukratko, obraćanje svome ja, tom neželjenom, a toliko neodoljivom saputniku: “Ja sam samo jedan od uplašenih/ Oni vide sivilo i gušenja / Oni vide samo trulež po ćoškovima/ A ti ćeš uvek biti Nešto mnogo više/ Što si ružniji, to te više volim”.

I za sam kraj, Stvarni, oživljava onaj prekrasni i nikad zaboravljeni duh Jarbola. Glas je potresno nevin, muzika jarko naoštrena naspram nežnih osećanja koja nam se nedužno stavljaju do znanja: “Ostaje mi samo da plešem ovde/ Sve dok ti si pored”. Da li smo ovim svršetkom, u stvari, dobili radikalnu ljubavnu ploču, kakve kod nas u trećem milenijumu još nije bilo? Jer, tu je i odlazak u fade out, kao na starim albumima. Ćutite u tišini neko vreme, utešeni rečima: “Osećanja koja sviram / Nisu više tako tmurna / Pronaći ću reči koje / Pomeriće brda / Stojimo na krovu sami / Tvoj je pogled prazan, mutan / Ako sada nestanemo / Da li ćeš da budeš tužna? / Zajedno / Sami / Ipak smo / Stvarni”.

Jesmo li?

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com