Ruska agresija na Ukrajinu izazvala je zapadne države da posegnu za ekonomskim sankcijama. Prve mere uvedene na samom početku sukoba delovale su skoro simbolično, što je izazvalo žestoke kritike u zapadnoj javnosti . Sankcije su se naglo zaoštravale kako se sukob nastavljao, pa se slobodno može reći da su se pretvorile u neku vrstu ekonomskog krstaškog rata Zapada protiv Rusije.

Posle samo desetak dana na red su došli i energenti. Tu već zapadne sile nisu pokazale jedinstvo, pošto su naftu i gas sankcionisali samo SAD i Velika Britanija. Evropska unija za sada odbija da se pridruži tim sankcijama: za razliku od SAD koje imaju velike viškove gasa, EU mora da uvozi ogromne količine gasa iz Rusije. I unutar EU ima različitih shvatanja u vezi sa sankcionisanjem energenata, u zavisnosto od zavisnosti pojedinih država od ruske nafte, gasa i uglja.

Pored toga evropske banke i preduzeća mnogo su više poslovali sa Rusijom nego druge države. Pored toga Evropa će primiti nekoliko miliona izbeglica, koje treba negde smestiti i izdržavati. Čak i ako Rusija “kapitulira” i povuče se iz Ukrajine, Evropa je ta koja će platiti ceh obnove ogromne zemlje sa više od 40 miliona stanovnika.

Rusija je i ogroman snabdevač nikla, aluminijuma, paladijuma, kao i inertnih gasova kao što su neon i ksenon. U jednom trenutku cena nikla je toliko skočila da je obustavljena njegova trgovina na Londonskoj berzi metala.

 

Pročitajte ceo tekst Bogdana Petrovića u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (17.  marta)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com