U Francuskoj je, u organizaciji sindikata, stotine hiljada ljudi izašlo na ulice Pariza i drugih gradova i to traje, sada, već gotovo mesec dana. Nemačka je, na poziv sindikata, bila paralisana, sličan poduhvat planira se i u Italiji, u Izraelu su sindikati pozvali na generalni štrajk i zaustavili zemlju.

U Srbiji, pak, gde postoje sto puta urgentniji razlozi da se građani bore za sebe – ništa. Francuzi se bune jer predsednik hoće da podigne starosnu granicu za odlazak u penziju i za to pruža, dodajmo, vrlo ubedljive razloge. U Nemačkoj radnici, naprosto, veruju da zaslužuju više novca za svoj rad, a kako vlada ne deli njihovo mišljenje, odlučili su da vladi stave do znanja ko je istinski suveren. U Izraelu se protive reformi pravosuđa koja bi, smatraju, zemlju pretvorila u teokratiju u kojoj bi se izvršna vlast stavila iznad nezavisnog pravosuđa.

U Srbiji, pak, umiremo od zagađenog vazduha, grupa besramnih likova srušila je republiku i kidnapovala državu, radnici nose pelene na svojim radnim mestima jer im klijenti ekipe iz prethodne rečenice ne dopuštaju ni na pišanje da odu, mafija na vlasti besomučno pljačka zemlju, ali – nema veze, sve je u redu.

U ovom komentaru ne ulazimo u sadržaj zahteva u Francuskoj, Nemačkoj, ili bilo gde drugde, već o snazi udruživanja i organizovanom otporu vlasti. Dakle, o uslovima slobode.

Paradoks sindikata u SFRJ

Istorija štrajkova, pa i pobuna protiv vlasti u Srbiji, nije slavna. Doduše, sa izvesnim iznenađenjem otkrićemo, u studiji sociologa Nece Jovanova, da je u socijalizmu bilo mnogo više "obustava rada“, kako se tada govorilo, nego što smo uopšte slutili, ali drugovi komunisti igrali su prljavu igru i odlično su znali šta rade. Bez obzira što su u socijalističkoj Jugoslaviji na vlasti bili, formalno, upravo radnici, postojale su jake sindikalne organizacije, a jedna od glavnih zgrada u Beogradu (da podsetimo) zvala se upravo Dom Sindikata.

Paradoks je, međutim, u tome što je potpuno zagonentno čemu sindikati služe u poretku u kome su upravo radnici vlasnici sredstava za proizvodnju, odnosno poslodavci, ali su, istovremeno, i uposlenici? Zašto bi radničke organizacije udruživale radnike za sindikalne borbe – računajući i štrajkove – protiv sebe samih?

Komunistička partija je, prema tadašnjem žargonu, bila avangarda radničke klase, što je značilo da i ona pripada radničkom telu, samo što je ona glava. Kako drugih partija nije bilo to je značilo da je ona i telo. Dakle, sindikati bi bili oni koji bi savetovali i organizovali telo protiv glave, što je apsurdno. U stvarnosti, međutim, vladala je komunistička vrhuška, a ova priča, plus marksizam, služili su kao opijum za narod, a naročito kao opravdanje za to da se i naznaka pobune uguši.

Krvava borba za radnička prava na zapadu

Za to vreme na trulom Zapadu, računajući i Ameriku, radnici su se više od jednog veka krvavo borili za svoja prava. Sindikalne borbe bile su teške, opasne, često beznadežne, ali nove generacije radnika nastavljale su tamo gde bi prethodne generacije bile stale, zadržavale su osvojeno i proširivale prostor slobode.Boreći se protiv surovog izrabljivanja radnici su sticali svest o važnosti udruživanja. Radnici su postajali politička sila.

Našim radnicima, međutim, moć je bila poklonjena, dodeljena. Nisu je osvojili, nikada se nisu konstituisali kao klasa, znači kao politička sila. Do slobode nisu stigli. Ostali su, kada govorimo o Jugoslaviji, a naročito o Srbiji, tek masa pogodna za nacionalističko prodavanja magle, korumpirano mnoštvo zgodno za pogibiju širokih razmera, ali, ako treba, i za izvođenje neprijatnih radova.

Zbog toga su sindikati, ovde, bili i ostali samo služba koja se bavi organizacijom isporuke brašna i svinjskih polutki, a ne lokomotiva jedne kompozicije koja grabi tračnicama slobode. Zbog toga je Srbija, najzad, duboko neslobodno društvo, bez prošlosti i bez budućnosti.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com