U Modernoj galeriji Valjevo, koja je dosledna u izlaganju fantastičnog u slikarstvu što je amanet osnivača Ljube Popovića, otvorena je izložba "Dvojnost portreta“ slikara Slavka Krunića. Rođen u Beogradu 1974, Slavko Krunić živi i radi u Novom Sadu, afirmisani je slikar sa brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu.

Upitan šta za njega znači izlaganje u Modernoj galeriji Valjevo, koja je svojevrsni zavet Ljube Popovića, Slavko Krunića za portal "Vremena“ kaže da je odrastao uz Ljubine slike, i da ga je upoznao 2000. u Parizu, kada je imao izložbu u Kulturnom centru Srbije. Tada je posetio i njegov atelje, i zbližili su se. Kada su ga 2008. pozvali da izlaže u Modernoj galeriji na temu portreta, bila mu je velika čast. Od tada sarađuje sa Modernom galerijom, i stigao je da postane član njenog Saveta

Krunić nastavlja da je Ljuba, pored velikog dela, ostavio i sentencu koja je njemu mnogo bitna, da je slikarstvo muzika za oči. On voli muziku, i iz tog čudnog spoja sa slikarstvom, desilo se poznanstvo sa poznatim lautistom i gitaristom iz Zagreba, Edinom Karamazovim. Krunićeve slike nisu toliko zvučne kao Ljubine, ali to je nadomestio Edin, koji je otvorio izložbu maestralnim izvođenjem Baha na gitari, i tako učinio da izložene slike vibriraju.

Visokokvalitetni i obiman katalog, što je standard ove Galerije, otvara parabola Davida Albaharija inspirisana Krunićevim slikama, dok o izloženim eksponatima profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, dr Dragan Prole kaže: Krunićevi izmaštani likovi uvek su na distanci od postojećeg, kao da nam saopštavaju da ko ne vidi teatar stvarnosti, ne vidi ni stvarnost. Krunićevi portreti su svojevrsne nadrealističke karikature u satiričnoj nameri.

Profesor Prole još zapisuje: Stvaralački momenat slike, sugeriše nam Krunić, nikada se ne ispostavlja "tek tako“, nego takoreći u drugom zaletu, posredno, kao produkt kritike. Otuda valja obratiti pažnju da likovna rešenja kojima pribegava nikada nemaju neposredno značenje i ne saopštavaju gledaocu bez uvijanja ono što imaju da kažu. Svi njegovi likovi su besprekorne, čiste kože, bez ijednog belega, ožiljka ili mladeža. Idealizovani, poput nekadašnjih svetaca, oni su tako podvrgnuti svojevrsnoj ironijskoj obradi. Kada se banalnost idealizuje, teško je izbeći groteskni doživljaj. Otuda se relacija realizam-nadrealizam i na planu portreta suočava sa mogućnošću da pojedine odlike stvarnosti postanu vidljive tek pošto prethodno budu provučene kroz fikciju, san, halucinaciju… Osnovni utisak nakon susreta sa Krunićevim portretima svodi se na pitanje, ukoliko je savremena zajednica idealan medij za nastanak nesavršenog, nedorečenog i nepotpunog, kakvu ličnost treba očekivati u budućnosti?

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com