“Ako uzmete u obzir da na primer u osnovnim i srednjim školama ima oko 800.000 dece, pa svako četvrto, peto ili deseto dete uradi ili kaže nešto loše, to je apel da se ta deca identifikuju. Ne sa namerom da ih hapsimo, već da im pomognemo. Oni imaju ozbiljan problem”, kaže naša sagovornica specijalista školske psihologije Biljana Lajović.

Kad se ovako nešto desi normalna reakcija je neverica, pa onda strah, pa bezbroj pitanja koja naviru. To je sve proces kroz koji mora da se prođe, objašnjava naša sagovornica.

“Dok mi odrasli ne prođemo kroz njega, nećemo moći da pomognemo ni deci da oni shvate šta se ustvari desilo, kako da iz toga izađemo i šta da uradimo da se ovakve stvari ne ponavljaju. Svi govore samo da se ovo nikad opet ne desi, ali šta mi to konkretno treba da uradimo, da se ovo ne desi ponovo?”, pita se Lajović.

Deca su naše ogledalo

Deca i mladi polako se vraćaju u škole, mnogo se govori o psihološkoj podršci, ali paralelno se deca i mladi na društvenim mrežama vređaju i većinski ocenjuju kao bića bez empatije. Otvara se pitanje da li su deca koja su pogođena ovom tragedijom, koja su mahom uzrasta od 11 do 18 godina, sposobna da shvate šta se zapravo dogodilo i kakve su posledice.

“Mislim da će deci biti jako teško ako im ne damo šansu da govore. Da njih čujemo. Sada zbog toga što su neki uradili, što je zaista neprihvatljivo, da podržavaju da lajkuju ove tragedije, smatramo da su svi takvi,  to prosto nije tačno. Generalizacije i uopštavanja su mnogo opasni, ne možemo da kažemo da su svi mladi takvi. Ako bismo stavili ogledalo da pogledamo kakvi smo mi, shvatili bismo da sve to što se sa decom dešava je samo odraz onog što mi radimo i kako se mi ponašamo.  Zapali smo u kritizerstvo svakoga, a ne vidimo sebe. Ja bih volela da svako od nas, razmisli šta je recimo juče dobro uradio za nekog drugog. Da krenemo od sebe. I onda će deca imati šta da vide”, kaže Lajović.

Porodici nedostaje podrška društva

Suština problema u kome smo se našli ima mnogo slojeva. Prvi na meti su uvek sistem i država. Međutim u samoj srži, kojim god putem da se krene, leži porodica. Svi ovi elementi su zapravo u neraskidivoj vezi.

“Suština svakog problema je što su nam potpuno uništeni ključni stubovi društva, ne države. Uža porodica teško funkcioniše. Roditelji su po ceo dan na poslu, koji je neizvestan. Uzor su oni koji lako dolaze do novca, a to je onda uvek prljavi novac, loši poslovi. Podrška šire porodice ne postoji onakva kakva je postojala ranije. U odrastanjima nekih ranijh generacija vi ste u porodici imali uzore osim roditelja. Tu su bile bake deke, ujaci, strine tetke koji su uvek mogli da uskoče. Da neko osim svoje dece može da pričuva i vašu decu”, kaže Lajović. 

Ona navodi primer jedne beogradske škole gde su se roditelji mlađih razreda tako dobro organizovali da roditelj ako ne može da bude sa decom, prijavi se i neko iz grupe se javi da ih pričuva. 

“To je divno, jer se društvevni život i gradi kroz druženje. Ne može socijalni život da se gradi tako sto sedite sami. Sa druge strane kada imate druga drugaricu prijatelja od detinjstva imate kome i da se poverite. O jednoj vrsti stvari razgovarate sa roditeljima o drugoj sa prijateljima. Ali je važno da se razgovara. Ne možemo sve sami. Ljudsko biće treba drugo biće da bi moglo da funkcioniše kako treba”, upozorava Lajović. 

Društvo nam je kao ekspres lonac bez ventila

Ona podseća da su u društvu veoma važni pozitivni primeri, kao i da deca treba da se vrate tradicionalnoj igri.

“Ako obratimo pažnju, ovo sad što se dešava je klasična psihološka priča. Ne razvijaju se svi aspekti istom brzinom. Ako je mnogo velika razlika, onda nemate dobro strukturisanu ličnost. Nego sa velikim oscilacijama koje mogu da budu vrlo opasne. Nikad ništa što je loše nije rezultat jednog uzroka. Nego je skup loših stvari i strašnog pritiska pod kojim svi živimo, a onda se taj pritisak prenosi na decu. To u jednom trenutku mora negde da iskoči, kao ekspres lonac kome ne radi ventil”, kaže Lajović.

Previše očekujemo od dece

Razvojni period kod dece od ranog puberteta pa do 23 godine otprilike je veoma kritičan. Veoma je važno da budemo u stanju da decu u tom dobu salušamo, ail i da ih poznajemo. 

“Mi smo izgubilli sposobnost da čujemo jedni drudge, da razumemo šta nam deca govore. Ne poznajemo se dobro, ni u okviru porodice. Čim je tako, vi ne znate šta neko želi, šta mu  treba, šta mu smeta”, kaže Lajović.

Sigurno je jedino da moramo da zastanemo, da vidimo gde smo pogrešili da to popravimo pod hitno. Problem je vrlo ozbiljno poremećen sistem vrednosti u društvu, kriza koja dugo traje.

“Mi nemamo otpornost na probleme, ne razvijamo rezilijentnost. Mi učimo decu da mora sve sad i odmah. Tako ne može. Ne smemo da postavljamo prečku tako visoko da nam deca rastu pod pritiskom sa jedne strane nekih visokih zahteva, a sa druge strane da se finansijski zadovolje sve želje i potrebe”, smatra Lajović.

U konfuziji se teško odrasta

Na kraju, neophodno je da se preslišamo svi. Koliko roditelja čita knjigu deci pred spavanje. Koliko puta smo pitali dete kada dođe iz škole šta ima novo, a da ne mislimo na ocene. 

“Treba da damo sebi zadatak da ćemo da počemo sa jednim danom u nedelji kada nećemo da pitamo koju si ocenu dobio. Da prestanemo da plaćamo proklete privatne časove da bi nam dete imalo sve petice. Da ih stano pritiskamo, a sa drudge strane da govorimo loše o školi. I sa treće strane da kupujemo diplome i zapošljavamo se preko veze. Sve je to povezano i pobrkano. Šta može dete da shavti iz takvih poruka?”, pita Lajović.

U konfuziji se jako teško odrasta. Deca nemaju smernice šta treba da se uradi. U tome mogu da im pomognu samo stabilne društvene norme. Da li možemo ponovo da ih uspostavimo?

“Sve što smo mi napravili, možemo i da popravimo. Samo zavisi da li ćemo doneti odluku da to uradimo. Važno je da imamo svest o tome koliko smo mi kao odrasli zabrljali. Jer smo zabrljali opasno”, kaže Lajović.