U briljantnoj knjizi Komunistički postskriptum Boris Grojs nudi, najblaže rečeno, originalno tumačenje Sovjetskog Saveza. U pitanju je, kaže Grojs (ne bez ironije), filozofska vladavina koja počiva na dijalektičkom materijalizmu kao teoriji protivrečnosti. Prema dijalektičkom materijalizmu samo srce stvarnosti sačinjeno je od uzajamno suprotstavljenih sila i značenja, što su drugovi Lenjin i Staljin shvatili vrlo ozbiljno i sasvim doslovno. Zbog toga je život koji nastoji da bude u skladu s zdravim razumom i formalnom logikom običan buržoaski izum koji ne dospeva do istine stvarnosti. Ako drug Staljin kaže da je Sovjetski Savez raj na zemlji, nema nikakve veze što ljudi žive u bedi jer stvarnost je, prema dijalektičkom materijalizmu, protivrečna i paradoksalna, pa u isto vreme važi i ono što je drug Staljin rekao (da je SSSR raj) i ono što ljudi vide svojim očima (da je pakao).

No, ako neko tvrdi da je SSSR raj na zemlji jer je, dodajmo, dobro shvatio pouku dijalektičkog materijalizma, a naročito druga Kobe, to ne znači da neće završiti u koncentracionom logoru ako drugovi komunisti i Partija utvrde da je neiskren jer koji idiot može bedni život u Sovjetskom Savezu da smatra rajem?! Drugim rečima, sovjetski građanin je morao da shvati da je stvarnost protivrečna i da dve suprotstavljene tvrdnje – da je Sovjetski Savez i raj i pakao u isto vreme – važe podjednako (jedna, naime, ne potire onu drugu, kako pogrešno uči buržoaska logika) i obe su istinite. Zdrav razum, koji kaže da ne mogu dve suprotstavljene tvrdnje da važe u isto vreme, da ne može, naime, u isto vreme da bude i dan i noć, i raj i pakao, i istina i laž, izlagao je govornika smrtnoj opasnosti. Toliko o Sovjetskom Savezu.

Besmislen govor kao uporište proizvojnosti

Može li Grojsovo tumačenje nešto da kaže o srpskim prilikama danas? Predsednik Srbije, naime, gotovo neprestano govori u protivrečnostima, u jednom govoru u stanju je da naniže čitav venac uzajamno suprotstavljenih tvrdnji, neretko to radi i u istoj rečenici, što znači da su njegove izjave lišene elementarne koherentnosti (i smisla) jer ne pokazuje nikakvu obavezu prema formalnoj logici i zdravom razumu. U njegovom javnom delovanju nema, naravno, nikakvih filozofskih motiva i svi njegovi javni nastupi stvar su rudimentarne psihologije: obraćajući se slabije obrazovanim građanima on nesređenim svojim nastupima hotimično unosi zbrku u javni prostor, pa utoliko nije ni važno šta govori jer njegove pristalice ionako ne slušaju šta govori.

Ono, međutim, što ostaje od Grojsove pouke jeste da autoritarna vladavina nikada ne počiva na koherentnom govoru, odnosno uvak nastoji da zdrav razum i formalnu logiku obmota protivrečnostima, a koja će se strana protivrečnog govora aktivirati zavisi isključivo od volje vladara. Populističke vladavine su besmislen govor kao uporište proizvoljnosti i samovolje razvile do savršenstva.

Pogledajmo samo Putinovo opravdanje napada na Ukrajinu: ono je bilo toliko besmisleno da je početni niz besmislica bezbolno zamenjen kontingentom novih besmislica. Dakle, istina je ono što vladar kaže da je istina, a ako vladar kaže da je istina protivrečna, onda imaju važiti obe varijante istine.

Recimo, istina je da je predsednik Srbije priznao Kosovo, ali je istina i da nije priznao Kosovo. Istina je da sporazum iz Ohrida obavezuje bez ikakvog potpisa, s čim se predsednik složio, ali je istina i da predsednik nije potpisao sporazum koji se ne mora potpisati da bi bio obavezan, te tako nepotpisan sporazum ne vredi ništa jer on ga on nije potpisao, iako nije potrebno da ga se potpiše da bi bio obavezan . Zar nije tako? A ko kaže drugačije taj je izrod, lažov, izdajnik, homoseksualac, plaćenik i mrzi njegovog sina.

Dakle, reč je o tehnici vladanja kojoj su glavni neprijatelji logika, zdrav razum i sama stvarnost. Ukoliko se logika, zdrav razum i stvarnost ne povinuju vladarevom lupetanju, utoliko gore po logiku, zdrav razum i stvarnost.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com