Marinika Tepić i Miroslav Aleksić stupili su u ponedeljak uveče u štrajk glađu sa ciljem da se ponove beogradski izbori. Njih dvoje, u društvu još nekih kolega sa liste "Srbija protiv nasilja", borave u staroj skupštini u ulici Kralja Milana.

Prethodno su tokom protesta u Beogradu tvrdili da imaju brojne dokaze da su izbori u glavnom gradu pokradeni.

Tokom ponedeljka su pojedinci sa liste Srbija protiv nasilja priznali da su u nedelju načinili grešku što ranije nisu pozvali na proteste. Na momente je delovalo da nemaju plan šta će, a onda su, osim protesta, na talon izbacili i štrajk glađu.

Tu najavu Marinike Tepić je lider njene Stranke slobode i pravde Dragan Đilas ispratio sa suzama u očima u živom programu N1. Nešto kasnije je zabunu uneo Aleksić, koji je za Novu S rekao da inače posti u ovo doba godine, i da će sada postiti na vodi, tako da nije bilo jasno štrajkuje li on glađu, ili ne.

"Štrajk glađu jeste ekstremno sredstvo političke borbe, ali toliko puta smo ga imali da je već obesmišljen", kaže za "Vreme" politikolog Dejan Bursać.

"To nikada nije rezultiralo nekim velikim uspehom, štrajkovi glađu su gotovo uvek brzo napuštani i mislim da ih vlasti ne posmatraju kao naročito pretnju", kaže Bursać.

Niko još nije umro

Od poznatijih političkih štrajkova glađu, pamti se pokušaj Vojislava Šešelja da tako isposluje od Haškog tribunala pravo da se brani sam.

Potom je 2011. Tomislav Nikolić štrajkom glađu – i žeđu, što je daleko ekstremnije – pokušavao da iznudi vanredne izbore. Dolazio je i patrijarh, moleći ga da makar počne da pije vodu.

Mali dramolet odvijao se u maju 2020. godine na stepeništu Skupštine. Tada je prvo poslanik Miladin Ševarlić počeo štrajk glađu jer nije mogao da pokrene skupštinsku raspravu o Kosovu.

Pored njega je seo poslanik Boško Obradović, pridruživši mu se u štrajku. Ubrzo su naprednjački poslanici Aleksandar Martinović i Sandra Božić takođe počeli kontraštrajk glađu na istom mestu, tražeći da tužilaštvo pokrene istragu protiv Boška Obradovića zbog ranijeg koškanja ispred Skupštine.

Onda je Ševarlić digao ruke od celog tog cirkusa, ali se Obradoviću pridružio kolega Ivan Kostić. Onda su Martinović i Božić prekinuli štrajk pošto je tužilaštvo pokrenulo postupak. Na kraju je, posle jedanaest dana gladovanja, i Obradović prekinuo taj vid borbe.

Ipak, trofej za najveću farsu sa štrajkom glađu ide uredniku “Informera” Draganu J. Vučićeviću koji je ovog aprila otišao u zatvor jer nije hteo da plati kaznu zbog klevetanja ljudi u novinama. Onde je počeo štrajk glađu, ali je već sutradan njegova supruga platila kaznu i on je otišao kući.

Moralna dilema za vlast?

Dakle, bilans političkih štrajkova glađu u novijoj istoriji u Srbiji prilično je mršav. Retko se išta postizalo.

Njdalje je otišao štrajk gčađu irskih republikanaca u severnoirskom zatvoru 1981. godine. Boreći se protiv britanske premijerke Margaret Tačer, njih deset se izgladnelo nasmrt. O tome je Stiv Mekvin snimio genijalni film "Glad".

"Štrajk glađu treba da šokira publiku i da dovede vlast pred moralnu dilemu odgovornosti za nečiju smrt. A ovde su svi svesni da se dvoje lidera opozicije neće ubiti glađu, kakva god bila odluka Republičke izborne komisije", kaže Dejan Bursać.

Inače, štrajkovi glađu ponekad znaju da se oduže jer ljudi mogu da prežive bez hrane i oko dva meseca. Uvek je pitanje da li pažnja javnosti može toliko da potraje.

"Neki bolje isplaniran i efikasniji metod borbe za izborne rezultate bi, siguran sam, mogao da mobiliše više građana, a možda i da postigne bolji rezultat", dodaje Bursać.

N.R./Vreme/BBC/RSE

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com