Oni iz opozicije, koji “ne daju Kosovo” pred kamerama, doneli su transparente, plakate, bili su glasni, žustri, nisu oklevali da na kratko prekinu sednicu zbog poslovično neprofesionalnog vođenja skupštinske sednice predsedavajućeg Vladimira Orlića. Ipak, on je uspešno nastavio maltretiranje i iživljavanje nad skupštinskom manjinom u duhu Maje Gojković koja je uz pomoć Igora Bečića i Đorđa Milićevića u periodu 2014–2020. tu praksu dovela do savršenstva.

Sa druge strane, Vučič i SNS takođe “ne daju Kosovo”. Dobili su ono po šta su došli: sate i sate Vučićeve govorancije i besomučne propagande na televiziji, iznošenje nebrojenih uvreda i optužbi na račun opozicije – od toga da su kriminalci i lopovi, do toga da su izdali, prodali i predali Kosovo. RTS je državotvorno prenosio početni predsednikov govor na Prvom kanalu, da bi čim je Vučić završio prenos prebacio na Drugi kanal.

Svi su, dakle, pred kamerama ritualno obavili odbranu Kosova, pred glasačima se čvrsto zauzeli za “našu stvar”, a da nisu društvo ni milimetar pomerili ka boljoj perspektivi…

Pročitajte ceo tekst Radmila Markovića u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (9. februara)