Na sto dvadeset strana je trideset priča, većina ih je na dve strane. U njima dominira dijalog. U svakoj je po jedan ljubavni susret. Spojene su junakom, njegovim ljubavnim susretima, i njegovom željom da neki od tih susreta bude sa onom pravom. On je uvek prisutan, a one se smenjuju. U svakoj priči je sa drugom junakinjom. I one jure ljubav, ali ne njegovom stazom. Njegova usamljenost raste.

Ono što se dešava između njega i njih, poznato vam je. Ili ste sami doživeli, ili neko vaš, ili ste videli na filmu. Ali vam to ni jednog momenta neće zasmetati. Jer, kad dođete do poslednje tačke poslednje priče, imate utisak da ste prošli kroz zbirku nekog sakupljača ljubavi, koja je, što da ne, mogla da bude i vaša.

Priče su kratke, preovlađuju one na dve strane. Uostalom, sve glavno o nekoj ljubavi stane u nekoliko minuta čitanja.

U pričama dominira dijalog. Osim filmske slike, dijalog je jedino sredstvo koje verodostojno može da prenese život u drugi medij. Jer nije prirodno da svevideći pripovedač opisuje čitaocu neki događaj svojim očima i mozgom, a jeste prirodno da ga (događaj) čitalac gleda svojim očima i svojim mozgom. Kao da gleda direktni prenos. To je jedini siguran način da čitalac proživiš ono što je pisac hteo da ovaj proživi. Sve ostalo spada u sugestiju i nametanje. Još samo nešto: kad kažem dijalog, mislim i na monolog. Koji je uvek dijalog.

Dijalog u Grkovićevim pričama je stvaran, kao da je Grković njihovim učesnicima podmetnuo sound recorder (posledica autorovog novinarskog života?). O njima saznajete samo ono što je potrebno da vas uputi u njihov odnos. Sve ostalo nije teško izmaštati.

Sve je obično, a opet uopšte nije.

"Jureći ljubav“ je objavio mali i mladi beogradski izdavač "Besani“.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com