Čini se da se režim "ogrešio" o Milana Radoičića, nekadašnjeg potpredsednika Srpske liste i po sopstvenom priznanju organizatora događaja u selu Banjaska na Kosovu kad je ubijen jedan kosovski policajac i troje Srba.

Radoičić je priveden, saslušan, a onda i pušten, a da, barem MUP nije saopštio, nije bio na poligrafskom ispitivanja, za razliku od njegovog poslovnog saradnika Zvonka Veselinovića.

Biznismen Veselinović juče je saslušan u policiji zbog službene beleške inspektora Slobodana Milenkovića da je naručio i platio organizovanje njegovog ubistva, kao i ubistva inspektora Dušana Mitića, kako je potvrđenoza N1 u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

MUP je nakon toga saopštio da je Veselinović u pratnji advokata došao u PU za Grad Beograd i dao izjavu o tvrdnjama Milenkovića, te pristao da se podvrgne poligrafskom testiranju, koje je sprovedeno i koje je, kako se dodaje, prošao.

Reagujući na ovo saopštenje, advokat i narodna poslanica Danijela Nestorović izjavila je Zakonik o krivičnom postupku poligrafsko ispitivanje ne pominje kao dokaznu radnju, pa se u tom smislu ni rezultat dobijen poligrafskim ispitivanjem, ne može uzeti kao dokaz, jer on to nije.

"Dakle, Veselinović je pušten na slobodu jer je poligraf tako pokazao?! Ovo je krah države", rekla je Nestorović.

Poligraf ti sudi

Sve i da je Radoičić bio podvrgnut poligrafskom ispitivanju, ne bi mu to bio prvi put. Kako je tadašnji direktor kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić izjavio je u novembru 2018, potpredsednik Srpske liste Milan Radoičić prošao poligraf, te da je nedvosmisleno utvrdjeno da nije kriv ni za pripremu ni za ubistvo lidera Građanske inicijative SDP Olivera Ivanovića.

Poligrafsko ispitivanje tek je jedna od mnogih kriminalističkih taktika i to najmanje pouzdana, ali je u Srbiji poligraf postao aparat čiji je sud konačan.

Pročitajte još Poligraf u ime naroda

 

Svakako da je najpoznatija osoba koja je bila na poligrafu predsednik Srbije Aleksandar Vučič.

Te 2015. godine na vanrednoj konefe za medije ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izjavio je da je završeno poligrafsko saslušanje predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, povodom tvrdnji lista "Kurir" da je, zajedno sa više lica, učestvovao u pritiscima, ucenama i iznudi protivpravnog iskaza bivšeg direktora tog dnevnog lista.

Naravno, Vučić je prošao poligrafsko testiranje, a televizija Pink je objavila da je on samoinicijativno tražio poligraf. I ne retko Vučić govri kako je spreman za takvu vrstu ispitivanje koje se ionako ne priznaje kao dokaz na sudu

"Spreman sam sebe da unizim i da odem na poligraf", rekao je jednom Vučić.

Kako je sve krenulo

Kako je pisao Miloš Vasić u tekstu "Poligrafska politika" prvi gromoglasni slučaj bio je kad je ono Čeda Jovanović tražio da ide na poligraf pre desetak godina (valjda), pa je onda trijumfalno mahao rezultatom za koji smo znali da će takav biti.

Znala je i policija, da se ne lažemo. Onda smo imali posebno ponižavajuć slučaj sa Roćkom Milovićem, tada još uvek načelnikom Uprave kriminalističke policije, koji je tražio poligrafsko ispitivanje jer ga je Darko Šarić optužio da je podmićeni "general Papaja".

Milović se tada našao u delikatnom položaju: ako ne ode na poligraf, u novinama će pisati "Papaja odbio poligraf!"; kad je prošao, novine su pisale "Papaja prošao poligraf".

Merilo svake vrednosti

U javnom životu Srbije u jednom trenutku pitanje davanja iskaza na poligrafu postalo je merilo svake vrednosti, a u medijima, pogotovo režimski, nagađalo se šta znači ako neko "prođe" ili "ne prođe" na poligrafu ili u narodu ponaznatijem kako detektor laži.

Poligraf je tekovina savremenog doba. Iako je imao brojne prethodnike, u vidu sprava i metoda za saznavanje istine, odnosno utvrđivanja laži, tek u savremeno doba usavršen je poligraf čija je upotreba rasprostranjena širom sveta u različite svrhe.

Pročitajte još Poligrafska politika

 

Ispitivanje na poligrafu se zasniva na naučnim principima, psihologiji i fiziologiji. Ima svoje dobre strane, ali i nedostatke. Laž se otkriva analizom svesnog i nesvesnog neverbalnog ponašanja ispitanika.

Zakon o policiji (ZP) među trinaest mera i radnji koje policija preduzima propisuje i poligrafsko ispitivanje. Za tako nešto neophodan je dobrovoljan pristanak lica od kojeg se traže obaveštenja da se nad njim primeni ta vrsta ispitivanja.

Zašto nije dokaz?

Kako je u intervjuu za "Vreme" rekao Romeo Vrečko, jedan od najznačajnijih stručnjaka za poligraf u ovom delu Evrope, on smatra da se previše poligrafskih ispitivanja obavlja bez stvarne potrebe: jer je nekome tako zgodnije; radi izbegavanja odgovornosti; iz lenjosti policajaca itd.

"Hteo bi negirati uverenje stvoreno u javnosti da se neko smatra krivim samo zato jer je odbio poligrafsko ispitivanje. To može biti individualno mišljenje pojedinca neupućenog u tehnologiju i taktiku poligrafskog ispitivanja, ali nikad, baš nikad, ispitivači ni stručni korisnici poligrafskog ispitivanja nisu osobu koja je odbila poligraf zbog toga oglasili krivcem ili lažovom."

Objašnjavajuć kako radi, Vrečko je rekao da poligraf zapravo meri fiziološke reakcije ljudskog tela u vremenu dok ispitivač postavlja, a ispitanik odgovara na pitanja iz testa.

Pročitajte još Reč godine – poligraf

 

"On ta mjerenja vrši zapisom u vremenskom dijagramu. Radi se o fiziološkim reakcijama za koje je znanstveno utvrđeno da su povezane sa emocionalnim stresom (recimo, nadbubrežna žljezda izluči povečanu količinu adrenalina što ima za direktnu posljedicu na primjer povećanje krvnog pritiska), a to su: krvni pritisak, puls, disanje i elektrodermalni otpor. Svako od ovih mjerenja u sebi sadrži nekoliko parametara (na primjer, kod krvnog pritiska mjere se intenzitet, frekvencija i diktronski zarez), i za "očitavanje" dobivenog zapisa (poligrama) bitna je zakonita koordiniranost pojedinih krivulja kako bi se opis krivulja mogao nazvati reakcijom", rekao je ovaj stručnjak.

Vrečko je rekao i da je vrlo jednostavan razlog zašto poligraf nije dokaz na sudu u većini pravnih sistema.

"Kada bi bio dokaz na sudu, tada sudovi ne bi trebali ni postojati, osim da eventualno odrede visinu kazne, jer bi krivnju ili nevinost "odredio" poligraf. Pa i kod DNA nalaza (koji ima mogućnost pogreške na populaciji većoj od broja stanovnika zemaljske kugle) postoji utvrđivanje valjanosti dokaza i ne postoji institut "neoborive krivnje" (kao i kod poligrafskog ispitivanja, uvijek postoji mogućnost nepravilne primjene, na primjer kontaminacija uzorka)."

Procedura

Pre nego što se poligraf uključi, sa osumnjičenim se obavi razgovor kako bi se došlo do što više informacija od kojih neke mogu da posluže kasnije prilikom formulisanja test pitanja.

Zatim se pravi probni test u kom se od osumnjičenog zahteva da namerno laže, kako bi se spoznale njegove reakcije u takvim situacijama.

Pročitajte još Tajne pulsa i krvnog pritiska

 

Tokom testiranja postavlja se niz pitanja, od kojih su neka irelevantna, druga dijagnostička a treća relevantna i za odgovore na njih je poligrafista zaista zainteresovan. U slučaju da je psihološka reakcija ispitanika na dijagnostička pitanja snažnija u odnosu na relevantna (ona koja se tiču policijskog predmeta), smatra se da je osumnjičeni govorio istinu.

Oni koji su krivi češće pokažu snažnu reakciju prilikom podsećanja poligrafiste na validnost testa, ali ovo je momenat u kome ponekad burno reaguju i nevini, plašeći se da će biti osuđeni za nešto što nisu uradili.

B.G./Arhiva Vremena