Delikatniji (od pitanja statusa Tibeta i provincije Sinđijang, uzdrmane terorističkim napadima i sukobima Ujgura i Hana od devedesetih godina prošlog veka, prim. red.) su odnosi sa Tajvanom koji je de fakto samostalan od 1949. godine kada je Čang Kaj Šek, posle poraza u građanskom ratu sa komunistima, prešao na ostrvo, zajedno sa oko dva miliona ljudi, pretežno vojnika. To su bile jedinice koje su se pred Maovom armijom povukle do juga Kine prema granici sa Burmom. Milion vojnika i isto toliko izbeglica brodovima su prebacivani na Tajvan. Među njima su bili i svi članovi Parlamenta, mnogo intelektualaca, pravnika, inženjera, umetnika i biznismena koji su bežali pred Crvenom armijom Mao Cedunga. Prebačena je i ogromna količina umetničkog blaga iz Zabranjenog grada, sve je bilo dobro sortirano i zapakovano u drvene kontejnere. Čang je poneo i zlatne rezerve u vrednosti tadašnjih 300 miliona dolara. To govori da je prelazak na Tajvan duže planiran.

Čang Kaj Šek, videvši kolaps svoje armije, dao je ostavku na dužnost predsednika i generalisimusa. Vršilac dužnosti predsednika Li Congžen, umesto Tajvana izabrao je SAD i tamo živeo sve do 1965, kada se, posle amnestije, vratio u Peking. U decembru 1949. godine iz grada Čengdu avionom je, sa američkim savetnicima, prebačen na Tajvan.

Čang Kaj Šek je ponovo preuzeo predsedničku dužnost i zadržao je sve do smrti. Članovima Parlamenta, biranim tokom građanskog rata samo na teritoriji kojom je vladao Čang, potvrđen je doživotni mandat u novoj skupštini u Tajpeju. Došljaci iz kontinentalne Kine sasvim su potisnuli šest miliona lokalnih Kineza koji su od tada imali samo drugorazrednu ulogu. SAD su već 9. decembra 1949. godine priznale Čang Kaj Šekovu vladu, kao jedinu legitimnu vladu koja predstavlja sve Kineze. Republika Kina, u kojoj je tada živelo osam miliona stanovnika, prema 800 miliona u NR Kini, dobila je mesto stalnog člana u Savetu bezbednosti UN.

Prelepo ostrvo

A nova Kina narednih 15 godina ostala je nepriznata i izvan svetske organizacije. Tajvan je postao bastion antikomunističke Kine, uz obilatu američku vojnu i ekonomsku pomoć. Tome su doprineli i događaji u regionu i rat u Koreji kad su Amerikanci, dva dana posle invazije severa na jug Koreje, stali na stranu Južne Koreje, a u tajvanski moreuz poslali svoju Sedmu flotu da spreče eventualni napad NR Kine na Tajvan. Kina nije imala snage ni šanse, svakako ni namere, da se bavi desantom na Tajvan, jer je već ratovala u Koreji na strani severa.

Od tada su SAD na sebe preuzele naoružavanje Tajvana i sve troškove oko toga, tako da Republika Kina, kako i danas glasi zvanični naziv za ostrvo, nije iz budžeta gotovo dve decenije izdvajala za vojne potrebe. To je omogućilo da se u privredu i obrazovanje ulažu iz godine u godinu mnogo veća sredstva, uz američku nepovratnu finansijsku pomoć naredne dve decenije.

Do dolaska Čang Kaj Šekove armade, Tajvan je 50 godina bio pod okupacijom Japana, koji je ovo ostrvo pretvorio u svoju poljoprivrednu bazu za pirinač, čaj, šećernu trsku i druge kulture. Japanci su otvorili škole i izgradili bolnice, ali su terali lokalno stanovništvo da govori japanski jezik, negirali su njihov nacionalni identitet i bili omraženi kod Kineza. Dolaskom Čangove armije oni su proterani sa ostrva. Još na Kairskoj konferenciji velikih sila, Ruzvelt i Čerčil obećali su Čang Kaj Šeku da će, posle poraza Japana u ratu, Mandžurija i Tajvan biti vraćeni Kini.

Istorija Tajvana je po mnogo čemu interesantna i pre toga. Kinezi pominju u spisima Tajvan još pre nove ere. Prava najezda na Tajvan bila je početkom 16. veka, kada su ostrvo naselili pripadnici plemena Haka iz provincije Hunan. Kasnije su Tajvan okupirali Portugalci i dali mu ime Formoza (prelepo ostrvo). Ime se zadržalo sve do sredine dvadesetog veka.

Konfučijanska diktatura

Čang Kaj Šek je na Tajvanu vladao kao diktator, čvrstom rukom, premda je ponavljao da za razliku od komunista, koji su zabranili sve političke slobode i pogazili ljudska prava, na Tajvanu se vlada na konfučijanski način, miroljubivo i harmonično. To naravno nije bila istina. Teror Kuomintanga (nacionalističke partije) ostao je zapamćen. Godinu dana pošto je došao na Tajvan, Čang je naredio streljanje 10.000 navodnih Maovih špijuna. Prilikom jedne spontane pobune stanovništva zbog teških uslova života, ubijeno je između 18.000 i 28.000 ljudi, broj nikada nije tačno ustanovljen. Stariji stanovnici su se sećali "starih dobrih dana" pod japanskom okupacijom. Premda je i Japan sprovodio brutalnu politiku, ona se nije mogla meriti sa vojnom diktaturom Čang Kaj Šeka.

Razgovarao sam sa poznatim tajvanskim istoričarem i piscem Bo Jangom, čija se dela objavljuju svuda u svetu gde žive Kinezi. On je takođe prebegao na Tajvan 1949. godine, a bio je osuđen na smrt streljanjem zbog – Paje Patka. Kaže da je za hleb zarađivao prevodeći stripove Volta Diznija, a pošto nije dobro znao engleski jezik onda je u jednom momentu u usta Paje Patka stavio neku rečenicu iz govora Čang Kaj Šeka. Bo Janga su proglasili komunističkim špijunom i osudili na smrt, ali su mu kasnije, zbog mladosti, dali samo 18 godina. Odležao je 12. Tada je kult generalisimusa Čanga bio na vrhuncu. Svakog jutra su Tajvanci morali da stoje ispred njegovih skulptura ili fotografija na ulicama, da se klanjaju tri puta i tek onda da odlaze na posao.

Bez obzira na diktaturu i jednopartijski sistem (poslanici su doživotno ostajali u klupama Parlamenta), privreda je počela da se brzo razvija i uskoro je postala primer koji su sledile i neke druge azijske zemlje. Tajvan je počeo da piše novu istoriju u ovom delu sveta. Čang je prvi progovorio da autoritarna vlast stvara najbolje uslove za razvoj privrede a da je demokratija samo smetnja u sprovođenju planova.

Vanredno stanje koje je uveo 1950. godine trajalo je pune 44 godine, čak 13 godina posle njegove smrti. Političke partije bile su zabranjene izuzev Kuomintanga, veze sa svetom svedene na najmanju meru, građanima je bilo zabranjeno da putuju u inostranstvo, zabranjena je muzika sa Zapada i propagiran je konfučijanski moral.

Izuzev ovog poslednjeg, diktatura je podsećala na Maovu Kinu. Uz nekoliko bitnih razlika: Mao je počeo izgradnju zemlje prvo od teške industrije po sovjetskom uzoru, dok je poljoprivreda bila na poslednjem mestu. Čang je počeo od poljoprivrede, pa prerađivačke industrije, trgovine i na kraju došao do teške industrije i energetike. Tajvan je slao mlade ljude na studije u Ameriku i obezbeđivao im visoka mesta kad se vrate u zemlju. Mao ih je terao na sela da se prevaspitavaju. Možda je još veća razlika u odnosu na Maovu Kinu bila u tome što su vlast na Tajvanu sprovodili intelektualci koji su masovno stigli iz kontinentalne Kine, dok su kod Mao Cedunga, izuzev primera na vrhu, na vlast dolazili ljudi iz seljačkih sredina. I još nešto: prva generacija na Tajvanu je štedela i teško radila žrtvujući se, druga generacija je predano radila bez mnogo žrtava, a treća je počela sve to da troši, ali ne preterano. U Crvenoj Kini generacije su se žrtvovale tokom revolucije, a i posle toga im je život prolazio u žrtvama za izgradnju novog društva.

Dogovor Niksona i Mao Cedunga

Ono u čemu su Maovi i Čangovi Kinezi delili iste stavove bilo je da je Kina jedinstvena država i da je Tajvan njen sastavni deo. Razlike su bile u tome ko treba da vlada Kinom. Peking to pitanje nikada nije postavljao, znalo se ko ima vlast. Čang je živeo u iluziji da vlast pripada njemu sve dok Nikson nije posetio Kinu i sa Mao Cedungom se dogovorio da je Vlada u Pekingu legitimna i jedina vlada i da NR Kina zauzme svoje mesto u Savetu bezbednosti i UN. Bilo je to 1972. godine. Tajvan je postao međunarodno izolovano ostrvo, bez diplomatskih veza sa svetom. Time je ispravljen jedan od najvećih apsurda Hladnog rata, da ostrvo sa 40 puta manjim brojem stanovnika i 100 puta manjom teritorijom predstavlja milijardu Kineza.

Peking je oduvek želeo da zaokruži kinesku teritoriju pod svojim suverenitetom. Mao je rekao da će se ujediniti sa Tajvanom ako ne za 100, onda za 1000 godina. Kada se Čaušesku pobunio da je to isuviše mnogo vremena, Mao mu je smanjio taj rok na 500 godina. Deng nije postavljao daleke granice (ako ne za 10, onda za 100), ali je govorio da ne treba sumnjati u ujedinjenje. On je predložio i formulu za ujedinjenje, "jedna zemlja, dva sistema". To se pokazalo dobro u slučaju Hongkonga i Makaoa. Deng je nudio još veći stepen autonomije, Tajvan bi mogao da zadrži svoju vojsku, sudstvo, politički sistem, samo bi spoljna politika bila u rukama Pekinga. Iz Tajpeja je lakonski odgovoreno da je dovoljan i samo jedan sistem, ako je on dobar. Tražili su u stvari nemoguće – da NR Kina promeni svoju celokupnu politiku. Zapravo, svoje bogatstvo nisu želeli da dele sa siromašnim rođacima.

Ekonomska integracija

Privreda Tajvana nastavila je da vrtoglavo raste. Ali i Kina je počela brzo da se razvija. Posle kineskog otvaranja prema svetu ekonomija je načinila prve korake na povezivanju dva kineska entiteta. Stotinak hiljada tajvanskih biznismena počelo je da sarađuje sa Kinom. Čitave industrijske grane preselile su se na kontinentalni deo, jer je tamo radna snaga bila jeftinija, zemljište slobodnije i ekološki propisi labaviji. Milijarde dolara sa Tajvana, uz visoku tehnologiju i dobre menadžere našli su svoj Eldorado u NR Kini.

Kada sam 1994. godine bio na Tajvanu, nacionalni dohodak po stanovniku bio je još uvek 15 puta veći nego u kontinentalnoj Kini. Mislio sam da će Kina tako da izgleda tek za nekoliko decenija. Tajvan je bio simbol bogatstva. Danas je situacija drugačija, Tajvan je razvijen, ali je Kina napredovala većim stopama. To je zakon velikih brojeva i geometrijske progresije. A sve više mladića i devojaka sa Tajvana daju oglase po novinama tražeći partnera u kontinentalnoj Kini.

Ekonomski odnosi idu daleko ispred političkih. Kina je danas najveći trgovinski partner Tajvana i 2017. godine dostignut je nivo njihove razmene od 207 milijardi dolara, pri čemu je kineski deficit, jedan od retkih, 115 milijardi dolara. Oko 100.000 tajvanskih firmi radi u Kini, gde je dva miliona Tajvanaca stalno nastanjeno i vodi privatni biznis. Tajvan postaje sve više ekonomski integrisan, pa i zavisan, od snažne kineske privrede.

Međutim, za Kinu integracija sa Tajvanom daleko prevazilazi ekonomske interese. Reč je strateškoj važnosti ostrva koje je svojevremeno nazivano "prirodni američki nosač aviona". Oko tajvanskog ostrva idu pomorski putevi od značaja za mnoge zemlje. Zato Vašington nikada nije prestajao da naoružava Tajvan najmodernijim oružjem i samo od 2008. do 2018. dao je Tajvanu oružje u vrednosti od 25 milijardi dolara…

Pročitajte ceo tekst iz "Vremena" broj 1462 slobodno OVDE.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com