Klasična eksplozivna sredstva, bilo da je reč o avionskim bombama ili artiljerijskim zrnima, vrlo su slična po konstrukciji. Unutar aerodnimičnog čeličnog oklopa nalazi se određena količina eksploziva koji predstavlja kombinaciju goriva i oksidatora, obično u razmeri 1:3. Kada započne hemijska reakcija unutar projektila, u kratkom roku generiše se ogromna količina gasa koji svojim pritiskom i temperaturom razara košuljicu bombe. Čelični šrapneli lete na sve strane velikom brzinom, uništavajući građevine, nezaštićene vojnike i civile.

Termobarične bombe počivaju na sasvim drugom principu. Glavni sastojak ovih bombi je visokokalorično gorivo, obično aluminijumski ili magnezijumski prah pomešan sa etilen- ili propilen-oksidom. Unutar bombe nalaze se i dva relativno mala eksplozivna punjenja. Zadatak prvog je da u trenutku detoniranja bombe rasprši gorivo u što sitnije kapljice na što širi prostor i napravi tzv. aerosol, finu "maglu“ sastavljenu od zapaljivih kapljica koje lebde u vazduhu. S obzirom da naglo širenje aerosola snižava temperaturu goriva obarajući mu razornu moć, obično postoji poseban mehanizam koji inicijalno "podgreje“ aerosol i obezbeđuje njegovu optimalnu temperaturu pred narednu fazu detonacije.

U drugoj fazi aktivira se dodatno eksplozivno punjenje koje pali smešu aerosola i okolnog vazduha. Nastaje eksplozivna reakcija čija je razarajuća moć znatno veća od one koju imaju klasične bombe iste veličine. Razlog je prost: termobarične bombe u sebi nose samo gorivo jer kao oksidator koriste atmosferski kiseonik, dok klasične bombe svega četvtinu zapremine mogu da iskoriste za smeštaj goriva (ostatak otpada na oksidator).

Pogubno dejstvo

Termobarična eksplozija munjevito se širi na ceo prostor ispunjen aerosolom i stvara udarni talas visokog pritiska koji efikasno zaobilazi većinu prepreka koje bi, u nekoj drugoj situaciji, predstavljale poželjan zaklon. Bunkeri, podrumi, pećine, zatvoreni prostori svih vrsta, podzemni hodnici, skloništa ili tesni rovovi idealna su meta za hiperbarične bombe jer i najmanji otvor ka spoljašnjem svetu omogućava dalje širenje udarnog talasa. Po ljude ova bomba ima katastrofalne posledice, često i bez vidljivih spoljnih znakova: pucaju bubne opne, kolabiraju pluća, stradaju unutrašnji organi, ali mozak najčešće ostaje očuvan. Žrtva umire u najtežim mukama ostajući sve vreme u potpuno svesnom stanju.

Čak i ako bomba delimično zakaže pa ne dođe do formiranja snažnog udarnog talasa, zapaljeni aerosol ima dejstvo efikasnije od napalma. Svako ko bi se našao u blizini poginuo bi usled udisanja vatre.

Dodatno razarajuće dejstvo nastaje u poslednjoj fazi eksplozije: usled naglog širenja "zapaljenog vazduha“, pritisak i temperatura u pogođenoj obasti počinju naglo da opadaju. Nastaje delimičan vakuum (odatle i naziv "vakuum-bomba“), koji je dovoljno veliki da izazove povratni udarni talas. On će dokrajčiti svakog ko je nekim čudom preživeo fazu ekspanzije. Šanse za preživljavanje nisu ništa bolje čak i ako se gorivo samo raspe po vazduhu, bez detonacije, jer termobarične bombe koriste visoko toksično gorivo koje je efikasno kao i savremeni bojni otrovi.

Otac svih bombi

Termobarična bomba osmišljena je u Hitlerovoj Nemačkoj ali su je prvi put masovno upotrebili Amerikanci u Vijetnamu. Onda su je svi odreda (Amerika, SSSR, Britanija) testirali na avganistanskim mudžahedinima posakrivanim u teško dostupnim pećinama Tora-Bore. Ima indicija da su je Rusi upotrebili u više navrata tokom rata u Čečeniji i da je ruske termobarične bombe koristio Bašir el Asad tokom građanskog rata u Siriji.

Razvoj ovog oružja danas je otišao je u bizarnu krajnost: nakon što su Amerikanci konstruisali "Majku svih bombi“, projektil dugačak 9 metara i težak skoro 10 tona, Rusi su odgovorili tako što su napravili "Oca svih bombi“, oružje vrlo sličnih gabarita. Rusi ističu da je reč o trenutno najmoćnijem  oružju na svetu, ne računajući ono nuklearno, a njegova razorna moć iznosi oko 44 tone klasičnog eksploziva. Ko tu stvarno ima primat, Amerikanci ili Rusi, nije preterano bitno, razlike između "mame“ i "tate“ su samo u nijansama.

Siva zona ratnih konvencija

Ukrajinska ambasadorka u Americi Oksana Markarova optužila je Ruse da su upotrebili termobaričnu bombu u Ukrajini. Ovo, međutim, nije potvrđeno iz nekog nezavisnog izvora iako se zna da su Rusi ove bombe poneli sa sobom. Kakogod, mnoge međunarodne institucije najavile su opsežnu istragu po ovom pitanju. Ako se tako nešto zaista desilo i ako je bomba upotrebljena u civilnoj zoni, u blizini bolnica, škola ili skloništa to bi se verovatno moglo okarakterisati kao ratni zločin prema važećim ratnim konvencijama. Jer, od ove bombe ne postoji takoreći nikakva zaštita i njena upotreba u urbanim uslovima bila bi ravna upotrebi hemijskog oružja.

Ipak, u pitanju je siva zona jer se termobarične bombe ne pominju eksplicitno ni u jednom međunarodnom aktu. Čak i da zabrana postoji, teško da bi Putin na to obraćao pažnju posle hiljadu sankcija koje Rusija već trpi. Kako se Ukrajinci budu sve više ukopavali i spremali za gerilsko i ulično ratovanje, Putin će biti u sve većem iskušenju da iskoristi sve što mu je na raspolaganju, pa čak i "oca“.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com