Noć uoči meča između Italije i Španije, 30. juna, u centru Kijeva na trgu Majdan, organizovan je koncert grupe "Queen". Još je bio dan kada je gost koncerta Elton Džon odpevao Sacrifice. On se u Kijevu pojavio kako bi podržao kampanju ANTIAIDS Foundation koju je vodila Elena Pinčuk, ćerka drugog predsednika nezavisne Ukrajine – Leonida Kučme.

Koncert je počeo sa Seven Seas of Rhye a završio se pesmom Bohemian Rhapsody.. Sa starom postavom grupe pevao je mladi Adam Lambert koga je dok je pevao hitove ove grupe na takmičenju "American Idol" 2009. zapazio Brajan Mej, čuveni gitarista "Queen"-a. Dogovorili su se da Adam nastupa sa njima na ovoj evropskoj turneji.

Kasnije te večeri na ulicama Kijeva su zagrljeni pevali Boemsku rapsodiju Ukrajinci, navijači iz obe zemlje koje su učestvovale u finalu, i hiljade nas iz drugih država.

Sutradan, 1. jula na Olimpijskom stadionu u Kijevu pred 63.170 ljudi igrali su Španija i Italija. Silva je zabio prvi gol Italijanima u 14. minutu, drugi je postigao Alba u 41. U drugom poluvremenu u 84. minutu mrežu Italijana je zatresao Tores i finalnih 4:0 za Španiju je u 88. minutu "zacementirao" Mata.

Madridska "Marca" tvrdila je da je španski tim "najbolja ekipa svih vremena" dok je italijanska "La Gazzetta dello Sport" poraz nazvala "ponižavajućim" a "La Repubblica" je razloge za katastrofu našla u "lošoj fizičkoj pripremljenosti" njihovih igrača.

Ta dva dana, pun ljudi raznih jezika, Kijev je izgledao kao bilo koji drugi veliki evropski grad.

Godinu i po dana kasnije na tim istim ulicama Kijeva, vodio se građanski rat čiji je simbol "Evromajdan".

"Evromajdan" u prevodu Evropski trg, u Ukrajini poznatiji kao "Revolucija dostojanstva", bio je masovni protest protiv Vlade Viktora Janukoviča koji je nameravao da zaustavi EU-integraciju zemlje. Protesti su započeli na ulicama Kijeva u novembru 2013, a svoju kulminaciju su doživeli krajem februara naredne godine. U samo tri dana prelomna dana na Evromajdanu poginulo je 88 ljudi, ukupan broj poginulih je veći od 103, a više od 1.900 ljudi je bilo povređeno, mnogi doživotno osakaćeni u borbama i policijskoj torturi koja je trajala više od tri meseca širom Ukrajine, s najvećim intenzitetom u Kijevu.

Tih dana su na Majdanu, tu na mestu gde su godinu i po pre toga pevali Queen-ovci i  Elton Džon, gorele su barikade i ležali mrtvi. Nakon toga Rusija je anektirala Krim i povela rat na istoku zemlje koji je doveo do odvajanja Luganske i Donjecke oblasti, čiju je nezavisnost pre 10 dana na početku invazije priznala Rusija.

Sećam se da sam tada u februaru 2014, napisao kako živimo u svetu i vremenima u kojima ne sme da nas uljuljka nijedna slika bezbrižnosti.

Ta 2014. je bila negde na sredini između Svetske ekonomske krize 2008. i početka pandemije koronavirousa 2020. Pandemija se još nije ni završila a svet je dobio novu temu – rusku invaziju na Ukrajinu. Pre samo dve nedelje neko je kupio novi stan u Harkovu, neko se zaljubio u Kijevu, neko začeo bebu u Odesi. Svi ti snovi i planovi danas su u najlonskim kesama negde na granicama sa Rumunijom, Mađarskom ili Poljskom.

Ako smo nešto naučili mi sa ovih prostora – onda je to – da kriza može da se desi kada je najmanje očekuješ. Ako nije iz "lokalnih kuhinja" onda je rezultat nekog globalnog dešavanja. Tako je u proteklih 30 godina, koliko sam u izdavačkoj industriji, prvo bio rat u Hrvatskoj i Bosni, i hiperinflacija i prateće pojave, zatim NATO-bombardovanje 1999, pa atentat na premijera Đinđića, onda svetska ekonomska kriza i njene posledice, katastrofalne poplave, pandemija koronavirusa, i konačno – rat u Ukrajini 2022. Ni jednom nismo skrpili više od šest normalnih i mirnih godina.

Zato svaki put kada kao tog 30. juna 2012. uživam na nekom koncertu ili drugom događaju – pomislim kako sve može da nestane za svega par nedelja.

Robert Čoban

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com