Ako je Filip Švarm u pravu, naime da je najavom vanrednih izbora Vučić na mala vrata prihvatio neke od zahteva građana i time preuzeo inicijativu, šta je činiti opoziciji? U stvari, sama građanska opozicija (iz nekog razloga, a taj se razlog pre svega zove Miroslav Aleksić, i Narodna stranka je u toj grupi) ima prilično jasnu putanju: stvoriti i održati zajednički front, svoju delatnost proširiti na gradove i mesta iz unutrašnjosti.

Pročitajte još U pitanju je opstanak društva

Teže je, međutim, građanima skrenuti pažnju na jednu političku zakonitost koja u svojoj osnovi nosi upornost i strpljenje: čuda se u politici dešavaju vrlo retko, naročito ako je ono političko, ono, dakle, što politiku čini politikom – organizacija zajednice u korist pripadnika te zajednice – smrvljeno, uzurpirano, zloupotrebljeno do samog gađenja prema politici. Recimo, kiša na dan Vučićevog kontramitinga mogla bi se razumeti kao mal čudo, mala pomoć odozgo, i to samo utoliko što je ogolila činjenicu – za one koji su propustili da to primete u proteklih deset godina – da Vučić vlada silom i potkupljivanjem: razapeti između celodnevnog maltretiranja, brige za svoje zdravlje i zadatka da pokažu ljubav prema vođi, na silu mobilisani građani odlučili su se za svoje zdravlje. Da nije bilo kiše dronovi Željka Mitrovića zabeležili bi impresivnu sliku koja bi nam, od izrabljivanja, izašla na nos i uši. Ovako, videli smo nesrećne ljude koji beže glavom bez obzira i od kiše i od Vučića.

Pročitajte još Majsko sazrevanje opozicije: Promene su moguće

No, od egzistencijalne brige do političkog osvešćivanja te brige, dakle od bežanije pred kišom do bežanija od Vučića, put nije ni brz ni lak. Naprotiv. Ili: Milošević je, najpre, razorio zemlju (usput je razarao i po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini), potom je navukao bombe NATO pakta na ono što je od zemlje ostalo, tek onda izgubio na (neslobodnim) izborima, građani nisu pristali na krađu tih izbora, zaustavili su Srbiju i 5. oktobra ga prisilili da odstupi. To je bio redosled poteza. Ne treba zaboraviti da tom prilikom Miloševiće nije izgubio parlamentarne izbore.

Ovde nije reč o stotinama hiljada ljudi koji nedeljama kao osvešćeni građani zaposedaju ulice Beograda, niko od njih neće dati glas Vučiću. Reč je o građanima ove zemlje do kojih ne dopire ništa drugo do toksične režimske propagande, računajući tu i one koji su potrpani u autobuse i vozove i dopremljeni do Beograda da glume ljubav. Da bi ljudi koji se bude u mraku i na počinak odlaze u mraku – pa su, zbog toga, neki odlučili da je bolje ne buditi se – ponovo ugledali svetlo dana, upravo je na građanima Beograda da se oboružaju strpljenjem i ispolje upornost.

Pročitajte još Dejan Šoškić: Nemamo novca za Vučićeva obećanja

Ukoliko se opozicija, zajedno s građanima, ne bude izborila za bolje izborne uslove, najpre će morati da odluči hoće li, uopšte, na te i takve izbore izaći. S obzirom na to da se poslanici građanska opozicije, zaista, uprkos divljačkom pritisku, bore kao lavovi u Parlamentu, odluka da ne izađu na izbore bila bi veoma, veoma teška. Veoma je, takođe, teško poverovati da će Vučić sa svim onim što ima u rukama izgubiti naredne izbore. Ali… sasvim je izvesno da je njegova vladavina ozbiljno okrunjena i da se, naprosto, više neće oporaviti. No, neoporavak može da traje još godinama.

Rekosmo, čuda se događaju retko. Upravo zbog toga nužno je oboružati se strpljenjem i upornošću. Uostalom, u razorenom javnom prostoru ponovo se pojavila politička supstancija – svest da se građanska energija mora artikulisati u političkim pojmovima. Građanske političke partije i predstavnici građana služe upravo tome.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com