Ponos Poljaka dostigao je neslućene visine posle 24. februara i napada Rusije na Ukrajinu, pre svega zbog načina na koji je njihova država reagovala na izbegličku krizu, najveću u Evropi posle Drugog svetskog rata. Mada je teško naći bilo koga ko ne kaže da ih je početak rata iznenadio (“Niko nije verovao da je rat moguć i da je Putin toliko iracionalan, iako su nam naši američki prijatelji davali informacije o tome”, rekao je novinarima iz Srbije portparol Ministarstva spoljnih poslova Lukaš Jasina), Poljska je munjevito reagovala i trenutno počela da zbrinjava reku izbeglica koja je pristizala preko njenih granica. Prema podacima UNHCR-a, više od šest miliona ljudi izbeglo je iz Ukrajine od početka rata, od toga samo u Poljsku oko 3,3 miliona.

I pre rata je oko milion Ukrajinaca u Poljskoj živelo i radilo, uglavnom poslove za koje nije bilo dovoljno domaće radne snage, poput građevinskih, vožnje taksija i Ubera, i to je sigurno pomoglo da neke od izbeglica imaju oslonac od početka, jer “uvek je lakše kada izbeglica ima nekog zemljaka u državi u koju dođe”, kako ističu poljski zvaničnici, ali i njima, i mnogo većem broju onih koji u Poljskoj nemaju nikoga, poljska država je pružila brzu i impresivnu pomoć. Naročito ako se uzme u obzir da 90 odsto ukrajinskih izbeglica čine žene, deca i stari ljudi – muškarci od 18 do 60 godina ne mogu da napuste zemlju zbog vojne obaveze, a mnogi muškarci koji su radili u Poljskoj su se zbog toga vratili u Ukrajinu.

Vlasti u čitavoj zemlji, poput gradonačelnika Varšave, pozvale su svoje sugrađane da se solidarišu sa Ukrajincima, otvore svoje domove za izbeglice, doniraju novac, neophodne stvari, i Poljaci su se masovno odazvali. No, i organizacija prihvata je savršena, od samog početka.

 

Pročitajte ceo tekst Momira Turudića u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (19. maja)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com