Po načinu na koji su tekle pripreme, činjenici da je javnost obaveštena samo nekoliko dana ranije, a i po nedvosmislenim porukama koje je patrijarh Porfirije poslao, bilo je jasno da se Crkva trudi da ne dovede u (još) težu poziciju Srbe na Kosovu. Iako se govorilo u medijima da će možda biti nereda, atmosfera u Mitrovici, Prizrenu ili Peći dan ranije nije odgovarala ovim strepnjama.

Najjednostavnije rečeno, politizacija događaja je izbegnuta. Otud, srećom, manje municije za obe strane – i Beograd i Prištinu – u nacionalističkim prepucavanjima.

Na ulazu u manastir bilo je nekolicina vojnika KFOR-a i više pripadnika kosovske policije. Ljudi su pristizali od sedam ujutru, a do kraja liturgije bilo je nekoliko stotina vernika.

Bila je prisutna većina arhijereja SPC, mitropolit Ilarion (Alfejev) – doskorašnji predsednik Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske patrijaršije, sada Mitropolit budimpeštanski –, beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar, članovi porodice Karađorđević i nekoliko lokalnih političara sa Srpske liste.

Poređenja radi, na svečano ustoličenje patrijarha Irineja došli su predstavnici skoro svih pomesnih pravoslavnih crkava, a bio je prisutan i tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić. Tada se, što ovoga puta nije bilo slučaj, javnost danima bavila time ko će od političkih predstavnika iz Beograda doći ili pokušati da dođe.

Stiglo je danas u Pećku Patrijaršiju i nekoliko autobusa iz Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Kako se ne može na Kosovo ući iz BiH bez vize, tvrdio je neko od prisutnih kako je nekolicina njih morala da vadi lične karte u Srbiji ne bi li stigli na svečano ustoličenje.

Već na početku svog govora, patrijarh Porfirije je pozvao na mir sa Albancima. Odabrao je da spomene lepe momente zajedničke istorije (i da ne pomene one druge momente), bliske veze muslimana i pravoslavnih, kazavši da Bog ne gleda na to ko je ko, već da su svi Božja deca.

Na jedan kilometar od Peći, u punoj crkvi, govorio je o praštanju i pomirenju sa Albancima kao jedinoj mogućnost opstanka i za jedne i za druge.

Zatim je naglasio da niko drugi nije preterano zainteresovan da onima koji žive ovde pruži mir. Tu poruku – da nam niko sa strane, do nas samih, neće pomoći da izgradimo bolje međusobne odnose poslao je i pre nekoliko meseci, i to baš za Vidovdan. Tada je kazao da su Srbi i Albanci potrebni jedni drugima, da je važno da to razumemo, te da ne dozvolimo da nas drugi uče onome što smo već sami živeli.

Kao i njegovi prethodnici, govorio je patrijarh Profirije o važnosti Pećke patrijaršije – nazvavši je srpskim pravoslavnim Jerusalimom –, kao i Kosova i Metohije za narod i Crkvu.

Važan momenat njegovog govora bila je zahvalnost sveštenstvu, ali pre svega narodu koji na Kosovu živi. Baš u trenutku kada je patrijarh izgovarao rečenicu "naša međusobna podrška i naše zajedničke molitve deo su naše neraskidive zajednice koja je izvan svake ideologije“, u crkvi je nestalo struje. A time i ozvučenja, pa većina prisutnih nije čula poslednji minut govora.

Duh obraćanja patrijarha možda bi se dao sažeti u činjenici da je u poprilično kratkoj besedi reč "mir“ ili "miriti“ izgovorio ravno 24 puta.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com