Satenski povez preko očiju. Oduzeti su nam mobilni telefoni. Ulazimo u potpuni mrak.

Radoznalost se preliva u strah, pa onda u neprijatnost. Uzdam se u konobara koji mi pomaže da opipam tanjir, pribor i čašu ispred sebe. Procenjujem da za našim stolom sedi pet, šest osoba. Žamor se izoštrava u tri jasna paralelna razgovora.

Postaje mi neobično lako da se uključim u tuđi razgovor. Nakon trapavih pokušaja da koristim pribor, počinjem da jedem prstima. Nepca registruju nove teksture, miris je jak i zbunjuć. Atmosfera postaje sve luđa, nakon što gosti počinju da pogađaju šta jedu…

Večera u mraku traje tri sata. Na meniju je pet jela, koja spremaju vrhunski kuvari.

Koncept “večere u mraku” nastao je 2004. godine u Parizu i već godinama je popularan u svetu. Nakon Berilna, Ciriha, Londona, Moskve stigao je i u Beograd.

Mnogo više od večere

Domaćini na večeri u mraku su Aleksandra Romanov i Miloš Selaković.

Ovaj novi koncept ponudio je Belgrade kitchen party na starom Dorćolu, osmišljen sa idejom da ponudi "kuhinju za sva čula".

Aleksandra, studentkinja psihologije, sa nepunih 14 godina je ostala bez vida, nakon što joj je ustanovljen kancer.

Miloš je izgubio je vid sa samo pet godina. Iako je završio Fakultet za bezbednost, karijeru je usmerio u oblast IT. U restoranu se oprobao kao neko ko dočekuje goste i uvodi ih u svoj svet.

“Cilj koncepta je da uvedemo goste u svet slepih na interesantan i realističan način. Glavna poruka je da mi jednako učestvujemo u svim životnim sferama, samo se u nekim situacijama služimo drugačijim načinima”, kaže Aleksandra.

Miloš ističe da je ovaj koncept mnogo više od same večere.

“Neophodna je veća medijska zastupljenost slepih ljudi, ali i generalno osoba sa hendikepom. U našem društvu se mnogi plaše susreta sa osobom sa hendikepom. Kada bi se to ipak desilo, ljudi bi shvatili da tu nije reč o drugačijim bićima, već jednostavno istim ljudima, koji samo neke stvari rade na drugačiji način”, kaže on.

Naglas o problemima

Kako objašnjavaju domaćini večere u mraku za “Vreme”, brojni su izazovi sa kojima se susreću. Najhitniji su predrasude i diskriminacija koju doživljaju slepi i slabovidi pri zapošljavanju.

“Ja sam sada zaposlen, ali nakon završenog fakulteta, proces pronalaženja posla je bio prilično trnovit. Gotovo dve godine je trajao taj proces. Išao sam na preko 25 razgovora za posao”, kaže Miloš.

“Pošto mi u radnoj biografiji ne stoji da sam slepa osoba, poslodavci to čuju tek kada me pozovu na razgovor za posao. Naravno, postojale su situacije kada usled velike konkurencije i prijavom kvalitetnijih kandidata ne budem izabran, ali i kad su me odbijali samo zato što sam slep”, kaže Miloš.

Sa druge strane, Aleksandri mnogo otežava funkcionisanje u gradu to što više u gradskom prevozu nema govornih automata koji najavljuju stajališta.

“Nisam bila svesna koliko nam to znači dok nisam videla kako je teško funkcionisati i kretati se bez govornog aparata po gradu.”

“Takođe imamo poteškoća da nabavimo kvalitetan beli štap, koji nama mnogo znači za samostalno kretanje, jer u Srbiji nema da se kupi takav. Problema ima i treba se govoriti o njima jer o navedenim stvarima malo ili vrlo malo ljudi misli, a nama su zaista neophodne”, kaže Aleksandra.

Mrak koji pomaže da vidimo

Nakon večere, na izlazsku iz mračne sale videli smo jela koja su poslužena. Iako impresionirani estetikom i kreativnošću, način na koji smo doživeli ovu hranu u mraku ništa nije moglo da nadmaši.

Vlasnik restorana Branko Sinđelić objasnio je gostima da ovo iskustvo, osim nesvakidašnjeg gastronomskog užitka, treba da nam pomogne da bolje vidimo slepe i slabovide ljude.

Za tri sata, u ovoj mračnoj sali, stvorio se potpuno novi svet. Zahvalni Aleksandri i Milošu što su nas sproveli kroz njega, gosti ove večere izašli su sa nje drugačiji nego što su bili na ulasku.