Ove godine se navršava pet decenija od tačke u vremenu koja se smatra formalnim početkom industrije video-igara, od revolucije započete “skakutavom belom tačkom kao lopticom i dve linije umesto reketa”: 1972. godine Atari je u svet pustio Pong, prvu video-igru namenjenu širokoj publici.

Mada je pola veka na prvi pogled kratko vreme, to je zapravo burna i bogata istorija eksplozivnog rasta tokom koga su se tehnologija i igre uzajamno podsticale u razvoju: nove igre su zahtevale sve bolju i bolju tehnologiju koja je zauzvrat omogućavala bolju grafiku, razvijeniju priču, bolju mehaniku – sveukupno, potpuniji doživljaj svetova igara.

U “stvarnom svetu” u kome je otuđenost rada postala gotovo poslovična, video- igre omogućavaju igračima da sebi postavljaju jasne i precizne ciljeve i da osećaju zadovoljstvo i samopoštovanje, koji su nedostižni u svakodnevnoj korporativnoj stvarnosti. I zato ni najmanje nije čudno što danas ogroman broj ljudi svojim svakodnevnim ponašanjem potvrđuje istinitost stava da su video-igre jedina stvar koja život čini podnošljivim.

 

Pročitajte ceo tekst Ljiljane Gavrilović u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (12. maja)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com