Filmom Lost Country reditelja Vladimira Perišića sutra počinje Festival autorskog filma. Biće to ujedno i beogradska premijera filma koji je najpre doživeo svetsku premijeru u Kanu, a potom i regionalnu u Sarajevu. Film se već sedam nedelja prikazuje u francuskim bioskopima, a glavni glumac Jovan Ginić dobio je u maju nagradu "Otkrovenje“ Kanskog festivala.

Pročitajte još Jovan Ginić, najbolji mladi glumac u Kanu: Znam ko je Milošević

Lost Country je, kako ga Perišić opisuje, ljubavno pismo publici zbog toga što predstavlja rediteljev dug neprofesionalnim glumcima – naturščicima: Miodragu Jovanoviću, Lazaru Kociću, Ani Simeunović i, konačno, glavnom junaku Jovanu Giniću sa kojim se i sam identifikovao. Film je sniman na Vračaru, u kvartu gde je odrastao, u školi u koju je išao, u Vojvodini u kojoj je često posećivao vikendicu bake i deke.

"Razlog zašto koristim autobiografski materijal je samo zato što sam siguran da ću u odnosu na to da budem tačan. Nemam potrebu da pričam svoju priču, ali imam potrebu da koristim svoje iskustvo: školu koju sam dugo gledao, Vojvodinu u kojoj znam kako se menja svetlost“.

Kada je izabrao Jovana, Anu, Miodraga i Lazara napustio je ideju lika koji je predvideo scenarijem. U filmu je zadržao imena likova iz filma, ali za njega su to i dalje Jovan, Ana, Miodrag i Lazar.

"Proveo sam mesece sa njima snimajući ih svojom malom kamerom poput slikara koji pravi skice dok ih ne upoznam. Slušao sam kako govore i preuzeo neke njihove izraze. Onda ponovo pišem scenario na osnovu toga što sam video njih“.

Rani ili kasni adolescenti koji nemaju potpuno formiranu svest uhvaćeni su u neku vrstu političke intrige. Kako napreduje film tako fiktivni lik shvata političko-istorijsku situaciju u koju je uhvaćen jer se njegova svest budi.

Kaže da naturščici nisu čitali scenario, ali da su znali okvirno o čemu se radi kako bi uopšte mogli da odluče da li će igrati u filmu. U procesu snimanja objašnjavao im je o čemu se radi u sceni koja se snima određenog dana, ali im je ostavio prostora da oni sami kažu kako bi reagovali u datim situacijama.

"Najgora stvar koja može da se desi u filmu je da se pridržavate scenarija. Priča mora da se inkarnira i za mene je film ono što dolazi pre scenarija“, objašnjava.

Ipak, da bi sve ovo uradio, prvo mu je bilo potrebno da se i sam razračuna sa ratnim zločinima devedesetih putem svog prvog filma Ordinary people iz 2009. da bi uradio nešto ovako, kako i sam kaže, "romaneskno i fiktivno“.

Vraćanje na ono što se događalo krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina u Jugoslaviji Perišić smatra relevantnim i dan danas, a ovaj film je pokušao da posmatra baš iz tog ugla. U pitanju je period kada su počele da ponovo stupaju na scenu ekstremne, fašističke ideologije.

Pročitajte još Rikošet politizacija moje generacije

"Poslednjih petnaestak godina svuda u svetu se vraćaju ekstremno-desničarske ideologije. Jutros je ekstremna desnica pobedila u Holandiji“, objašnjava Perišić.

To je, kaže, promenilo njegov pogled na devedesete u Jugoslaviji jer je počeo da ih posmatra kao početak 21. veka.

Jovan Ginić, koji glumi četrnaestogodišnjeg Stefana, rastrzanog između dva stava – majčinog i društvenog, kaže da je ovo filmsko iskustvo imalo veliki uticaj na njega.

"Film je jedna prelepa stvar koja mi se desila u životu. Niko od nas se nije slučajno pojavio ovde. Miodraga sam znao pre snimanja, igrali smo vaterpolo zajedno, Ana se druži sa mojom sestrom, a Lazar ide sa mnom u školu“.

Budući da niko od njih nije bio upoznat sa periodom velikih studentskih demonstracija i vladavine Slobodana Miloševića, Perišić im je na snimanjima objašnjavao šta se dešavalo tada. Nekima su i roditelji pričali kako se živelo.

"Vlada nam je jednom pustio stvarnu scenu kako policija tuče demonstrante. Sve što smo saznali o devedesetima uglavnom smo saznali kroz film“.

U odnosu na taj period, Ana Simeunović kaže da njega generacija uopšte nije uključena u aktivizam.

Lazar Kocić dodaje da postoje pokreti poput "I mi se pitamo“ koji se bave pitanjima državne mature, ali da oni nisu dovoljni.

Saglasni su u tome da se mladi postaju politički angažovani tek kada postanu punoletni i dobiju pravo glasa jer se tada javlja osećaj da zapravo nešto mogu da promene.

Lost Country nakon premijere na FAF-u ide u bioskopsku distribuciju.