Dok su Belivuk i Miljković otimali i klali žrtve po Ritopeku, a njihove ostatke bacali u reku, policija se hvalila da kriminalna statistika u Srbiji nikada nije bila bolja i da je smanjena stopa ubistava i uličnih okršaja. Nema tela, nema negativne statistike.

Dok su Velja i Mare u blindiranim automobilima krstarili Beogradom, niko ih nije ni prisluškivao ni pratio. Apsurdno, ali na merama prisluškivanja i praćenja policije bile su žrtve klana i to u momentima dok su otimane i ubijane. Neke od žrtava bili su i policijski doušnici koji bi samo jednoga dana nestali, odnosno završili u Ritopeku, gde ih niko nije tražio. Od javnosti su ti nestanci skrivani, čak i oni koji bi se dogodili u po bela dana u elitnim naseljima Beograda koji su pod nadzorom sigurnosnih kamera.

Pre Ritopeka neke od žrtava odvođene su najpre u navijačke prostorije na Partizanovom stadionu, gotovo u centru srpske prestonice. I niko nije reagovao, godinama. Doduše, pokušalo je nekoliko policajaca, koji bi odmah gubili položaje, kao i nekoliko novinara, koji bi bili proglašavani za državne neprijatelje. Ćutalo se sve dok nekoliko stranih službi nije počelo da pronosi glas da imamo “Meksiko usred Beograda” i dok predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije oktobra 2020. godine preko Instagrama najavio rat mafiji.

Godinu dana i nešto više od osam meseci članovi organizovane kriminalne grupe Belivuk nalaze se u pritvoru zgrade Specijalnog suda u Beogradu. I pored “svih” dokaza koje je javnost imala priliku da vidi tokom podužeg obraćanja predsednika države i ministra unutrašnjih poslova na Televiziji Pink, kada su prvi put prikazane fotografije izmasakriranih žrtava, čini se da je nešto zapelo. Sem pripremnih ročišta, suđenje nikako da počne…

 

Pročitajte ceo tekst Jelene Zorić i Filipa Mirilovića u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (6. oktobra)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com