Fotografije na kojima se vidi kako se Vučić upisuje u knjigu žalosti pojavile su se u režimskim medijima. Prvo jedna, koja je na drštvenim mrežama izazvala lavinu komentara i sumnje u njenu autentičnost, odnosno da se radi o foto-montaži. Ubrzo su se pojavile još neke.  

Sve je počelo nakon što je narodni poslanik i potpredsednik Narodne stranke Miroslav Aleksić u intervjuu za aktuelni broj nedeljnika "Vreme" rekao kako sumnja da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio u školi "Vladislav Ribnikar".

“Je l’ neko u Srbiji veruje da on negde ode bez kamere? Ne verujem mu da je bio. Nek pokaže šta je napisao, ako je bio. Niko se nije tamo pojavio”, rekao je Aleksić.

Urednica fotografije nedeljnika “Vreme” Marija Janković kaže da se ne može tako lako reći da li se radi o montažili i originalnim fotografijama, ali i da je nešto drugo važnije od toga.  

"Ispratila sam situaciju sa fotografijom na kojoj se Aleksandar Vučić upisuje u knjigu žalosti. Na osnovu onoga što sam kao dokaze videla ne mogu da tvrdim da je fotografija lažna. Refleksija na stolu dolazi stvarno sa postera koji se nalazi u gornjem delu, a po mom mišljenju senke se poklapaju kao što i iz same knjige može viriti još neki papir stvarajuci tu iluziju. Perspektivu zida takođe je teško analizirati jer ne poznajem taj zid i od čega je napravljen. Najviše sam zagledala liniju ramena – ona definitivno izgleda kao loš fotošop. Na kraju krajeva, meni to više nije ni bitno. Vučićeve reakcije od samog početka su bile pogrešne, pa imam utisak da dok se bavimo ovom slikom iza nas prolaze mnogo važnije teme. Umesto hleba i igara ovde imamo hleba i fotografija", kaže Janković.

Pojavljivanje ovih fotografija propraćeno je i komentarima da su namerno puštene kako bi se skrenula pažnja javnosti.

Voditelj Zoran Kesić, inače jedan od govornika na petom protestu “Srbija protiv nasilja”, je naveo da nije pitanje da li je fotografija lažna ili ne jer predsednik nije bio tu kada je trebalo.

“Kad je kuća u plamenu domaćin prvi stiže da gasi požar, da pomogne, teši ukućane, da se prosto tu nađe, da plače sa komšijama, da podeli bol… Svi smo bili tamo tih dana i noći. I nismo videli ni predsednika, ni premijerku, ni gradonačelnika. Nikog. Nisu našli za shodno da donesu cvet, uplašili su se mogućih političkih implikacija ponekog mrkog pogleda ili zvižduka, možda i osetili grižu savesti zbog nečega. I zato je apsolutno nebitno da li se predsednik ušunjao u školu 7 ili 10 dana kasnije da se upiše u knjigu žalosti i da ga neko fotografiše, jer to nije alibi. Niste predsedniče bili tu kad je trebalo. I to najbolje govori o tome kakav ste domaćin. Baš me briga da li je slika prava ili lažna. Vi ste lažni”, napisao je Kesić na Fejsbuku.