Vučić je odmah shvatio, jer ga ne sputavaju sitnice poput stida, obzira ili skrupula: strah je odličan predizborni mamac. Pošto je svom bliskom prijatelju (tako tvrdi) i, takoreći, mentoru Putinu, sjurio nož u leđa, u dva impresivno otužna nastupa Vučić je uspešno izveo paniku na scenu, a onda se predstavio kao onaj koji, u stvari, smiruje paniku i rešava stvar. Njegov omnipotentni spasilački poduhvat sastojao se, doduše, od mahanja papirima i fotografijama – što je, istovremeno, bilo suludo i urnebesno – ali da li se iko usuđuje da kaže kako nije i delotvorno? Nema veze što je bilo nemoguće shvatiti ko ili šta preti Srbiji (nestašica krastavca?) – panika je uspešno posejana, čime je otvoreno široko polje za spasilački performans s paćeničkim premiranjem, jecanjem i prenemaganjem. U tom glumatanju izgubila se suština, a plitki strahovi prekrili su istinsku pretnju koja, u ovom času, lebdi nad čitavom Evropom, računajući i Srbiju: podivljali diktator uveo je u igru atomsko oružje.

Iako nema dovoljno pouzdanih informacija s terena u Ukrajini, neke su se premise, izgleda, iskristalisale. Jedna od njih kaže da Putinu ne ide najbolje. A kada prilično razobručeni tip, uza sve to, drži u rukama ključeve od vrata pakla, onda se šanse za otvaranje te kapije dramatično uvećavaju.

Na samom početku sukoba Putin je uveo strah od atomskog rata kao deo svoje sumanute strategije. Niko iole razborit ne može ostati ravnodušan pred scenarijem koji je, gotovo usput, ponudio Hazjain, a, opet, strah od atomskog rata kao da, još uvek, nije uzeo maha. U redu, pažnju su nam svratile borbe oko atomskih elektrana u Ukrajini – ni havarija Černobilja nije se dogodila baš tako davno – ali kada se početni šok smirio ispostavilo se da istinske opasnosti nije ni bilo, te se strah od atomskog rata još nije razbuktao. Da li to znači da evropski političari ne shvataju Putina ozbiljno, ili, može biti, samo nisu skloni širenju panike?

Šta, naime, ako Putin, u jednom trenutku, shvati da neće zaokružiti svoje životno delo, te da nema šta više da izgubi pošto je, u međuvremenu, izgubio i ono što je imao? Ako rat u Ukrajini, vrlo uskoro, ne krene bolje po njega, teško je zamisliti kako bi kod kuće opravdao neuspeh "specijane vojne operacije“. Već sada je vidljivo da otpor ratu u Rusiji nije zanemarljiv, a kako sankcije Zapada budu devastirale rusku svakodnevicu to svakako neće doprineti Putinovoj popularnosti.

Šta, dakle, u takvoj situaciji očekivati od ostarelog diktatora, od opasnog tipa priteranog uza zid, od nekoga ko, u osnovi, nema ništa više do svojih atomskih i hidrogenskih bombi (a možda, ako dvor proceni da je stvar eskalirala do neuračunljivosti, ni njih)? Ukoliko problem postavimo na ovaj način, pa, pored toga, podsetimo na okolnost da Zapad podržava Ukrajinu pristojnom količinom ubojitog oružja – Hazjain je, ne zaboravimo, izjavio da sankcije smatra “ekvivalentom objavi rata” – te ustvrdimo da se štošta u Putinovom držanju ne može smatrati razumnim (naprotiv), strah od atomskog rata nije neopravdan. Tim strahom do sada je manipulisao samo Putin, čini se bez očekivanog efekta, osim ako se efektom ne bi smatralo to što Zapad nedvosmisleno odbacuje mogućnost vojnog angažovanja.

Kako god, u trenutnoj raspodeli karata čini se da Putinove nisu jake koliko je očekivao da će biti, premda njegove oklopne divizije, da parafraziramo druga Staljina, jesu prilično ubedljiv argument. Za sada. Ali ne i dovoljan. Pametni pokeraš bi se naoružao strpljenjem kako ga majka ne bi karala ne zbog toga što se kockao, nego zbog toga što se vadio, ali veliko je pitanje – ako je suditi po retkim svedočenjima o razgovorima s njim (Makron, na primer) – da li je Putin i dalje dovoljno uračunljiv da bi realno mogao da procenjuje šta se, u stvari, oko njega događa. Zbog toga igre strahovima ne bi trebalo smatrati pukim blefiranjem, jer karte s bojevim atomskim glavama, kakva god da je podela, on svakako drži u rukama.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com