Za šta će građani glasati 3. aprila 2022. godine? Ne, dakle, za koga, nego za šta? Za koju ideju, za koji politički projekat, za koji oblik političkog uređenja? Ovde, dakle, ne ulazimo u pojedinačne ili posebne motive građana, u to zbog čega će N.N. glasati za sadašnju vlast – što se iz ugla elementarne racionalnosti i minimalne obaveštenosti čini katastrofalnim izborom koji ide na štetu samog glasača – odnosno zbog čega će P.P. glas dati, recimo, koaliciji "Moramo“: što bi rekao Čerčil, najjači argument protiv demokratije jeste pet minuta razgovora s prosečnim glasačem, te bi istraživanje koje bi kretalo od razloga zbog kojih građani daju glas nekome od kandidata vrlo brzo upalo u ćorsokak jer bi pokazalo koliko je ser Vinston bio u pravu.

Na ovom mestu nikako ne bi trebalo zanemariti nedavno američko iskustvo kada smo, uprkos izvrsnoj obaveštenosti građana, ili makar uprkos mogućnosti da građani dođu do svake vrste informacija – što u Srbiji nije slučaj – pa, time, i do nedvosmislenih dokaza da je Tramp tek običan varvarin koji će urušiti sistem, doživeli da varvarski pogled na svet najpre osvoji mandat, a, potom, na narednim izborima, uprkos nepojamnim svinjarijama i sirovim lažima, pokupi 80 miliona glasova.

Težište naše pažnje ovde se prebacuje na opštiji plan, odnosno na istorijske uslovljenosti koje, bez obzira na stepen (ne)obaveštenosti građana, igraju važnu, ako ne i najvažniju ulogu pri odlučivanju za šta se glasa.

Dvanaest godina srpske republike

Najdirektnije poređenje između prosečnog glasača u razvijenoj demokratiji i prosečnog glasača u Srbiji ne bi, verujemo, pokazalo neprelazne razlike u (ne)razumevanju političkog sistema – da li iko veruje da bi prosečan Trampov glasač mogao da pruži smislenu argumentaciju svoga izbora? Ali reč je o nečemu drugom: o republikanskoj tradiciji. Građani koji u kolektivnom iskustvu imaju, recimo, pet republika, poput Francuza, uz permanentno republikansko vaspitanje, ili koji imaju snažno sećanje na poraz republike u građanskom ratu i fašističku diktaturu, poput Španaca, lakše će odbraniti republiku od autoritarnih pretenzija nego Srbi koji u čitavoj svojoj istoriji imaju samo 12 godina slobodnog (republikanskog) života: od pada Miloševića do pada republike 2012. godine, i to vrlo nestabilnih 12 godina.

U 19. veku Srbija je bila monarhistički režim u kojem su se smenjivale dve dinastije, da bi prvu polovinu dvadesetog veka takođe živela kao monarhija. Potom smo dobili komunističku diktaturu koja u svojim imenima jeste imala i republikansko obeležje, ali, u osnovi, to je bilo formalno određenje bez uporišta u sadržaju: diktatura, makar i relativno meka, suprotnost je republici kao sistemu podele vlasti i slobodnog javnog prostora. Komunističku diktaturu smenila je nacionalistička diktatura Slobodana Miloševića, da bi Srbija, posle Miloševićevog pada, dobila prvu delotvornu republiku. Isuviše krhka u svojoj mladosti petooktobarska republika nije uspela da se odupre starom režimu, pa ju je smenila populistička diktatura Aleksandra Vučića, istaknutog predstavnika bivšeg režima.

Monarhistički model

Upravo zbog takvog stanja stvari prosečni će srpski glasač veoma teško da odgovori na ključno pitanje demokratskog izbornog procesa: glasaš za šta, a ne za koga. Prosečan srpski glasač, naprosto, nema iskustvo slobodnog javnog prostora u kojem se, više nego ličnosti, nadmeću ideje. Ne samo, dakle, što je autoritarni režim Aleksandra Vučića vrlo hotimično zatirao svaku republikansku ideju u Srbiji, računajući kako sistematsko rušenje republikanskih ustanova – parlamenta, nezavisnog sudstva, slobodnog i poštenog izbornog procesa, princip nemešanja izvršne vlasti u druge grane vlasti, uz privatizovanje javnog prostora i uništavanje slobodnih medija i institucionalnih mehanizama kontrole vlasti za račun propagandne mašine – tako i prebacivanje težišta kolektivnog sećanja na srednji vek. Ovaj drugi manevar za cilj je imao, s jedne strane, odvraćanje pogleda sa nedavne sramne prošlosti Vođe, ali i, uz demonizovanje republikanskog režima, sprečavanje ustanovljavanja republikanske tradicije koja je, po definiciji, pretnja autoritarnom režimu.

Drugim rečima, Francuzi sa majčinim mlekom sisaju republikansku svest – pri čemu, da ne bude zabune, danas francusku Petu republiku žestoko napadaju profašistički populisti Marin Le Pen (francuski pandan Vučiću) – dok je većina građana Srbije u tolikoj meri sluđena anticivilizacijskom, znači antirepublikanskom propagandom Aleksandra Vučića, da, bez uporišta u tradiciji, nije u stanju da se orijentiše izvan monarhističkog modela, dakle modela u kojem vlada jedan (monarh, vođa), a ne više njih (republika).

Nadmetanje idejama

Pogrešno bi, dakle, bilo reći da Srbima nije stalo do slobodnog života artikulisanog u demokratskoj republici jer su, recimo, skloni autoritarnim oblicima vladavine – glupost je reći tako štogod – već Srbi nemaju republikansku, odnosno demokratsku tradiciju na koju bi se, u trenucima dezorijentacije, oslonili. Varvarski režim, naprosto, ne operiše pojmom republike kao civilizacijskim dostignućem.

Utoliko građani Srbije teško da bi uopšte razumeli pitanje "za šta glasate?“, za koju ideju glasate jer ideje su stvar republikanskog nadmetanja, dok u autoritarnim porecima postoji samo jedna ideja, ona koju artikuliše vođa. Što ta ideja često traje samo pola dana, da bi je, po podne zamenila druga, direktno suprotstavljena prepodnevnoj (ako je uopšte reč o ideji, a na o poslovičnim Vučićevim nebulozama) – samo je dodatni simptom očajnog stanja u kojem se nalazi srpsko društvo.

Utoliko nije lako dati odgovor za šta će građani Srbije da glasaju 3. aprila, osim parcijalnih ciljeva poput, recimo, zdrave životne sredine, jer glasanje protiv populističke Vučićeve diktature, naravno, jeste nužan korak ka izlasku iz civilizacijskog sengrupa, ali je pitanje da li građani imaju jasan stav o ponovnom uspostavljanju demokratske republike kao uslovu bez kojeg nema slobodnog života.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com