Vreme uživanja
foto: srđan marinčić
37
Prvi put kada sam iz Splita došla u Trogir, dovezao me je autobus 37. Uspomene me vezuju za njega pa sam pomalo sentimentalna. I danas kad ga vidim na drumu (doduše, iz komfora vlastitog automobila), obradujem se, a lokalci se tome čude jer je on njihova svakodnevica i nužna potreba. Činjenica koja se podrazumeva. Saobraća na relaciji Trogir-Split-Trogir kroz Kaštela, starom cestom. Mene najviše podseća na našu šesnaesticu, zglobni je i dugačak, sa čestim stanicama (staje i na stanici Zračne luke Split). Njim generacije Trogirana idu u školu i na fakultete, u tom delu dana su i najveće gužve (jednom je čak u novinama pisalo kako “ako nemamo nagibni vlak, bar imamo nagibni autobus”, zato što je toliko ljudi ušlo da je guma pukla, a autobus se nagnuo na tu stranu). Ovaj autobus je tu i za sve ostale potrebe kao što je odlazak na posao i sa posla kući, u bolnice kod specijalista, u kupovinu.
Kratko rečeno, autobus 37 je deo njihovog života. Sigurnost im pruža i sama činjenica da ih uvek u isto vreme, na istom mestu čeka “mercedes” sa šoferom. Urnebesna gužva dešava se kada igraju Hajduk i Dinamo i kada na svim stanicama autobus 37 skuplja navijače koji idu u Split na utakmicu. Kažu da tada nikad ceo ne stigne na odredište, zbog veselja strada inventar, sedišta, šipke i ostalo. Stariji se ponekad sa setom osvrnu na mladost i nežno kažu malo razvlačeći: “Eh, triestseeedma…”
Eto, i mene je sentiment odveo na drugu stranu, a zapravo sam htela da vam ispričam o jednom događaju koji se zbio baš u autobusu 37.
Tog leta je hor “Naša pjesma”, u kome sam i ja tada pevala, nastupao na proslavi Dana ustanka naroda Hrvatske, 27. jula, u Srbu. Neki članovi hora su u Srb došli ranije na radionice koje su tim povodom organizovane. Suprug i ja smo krenuli na sam dan proslave iz Splita autobusom koji su, za sve zainteresovane, organizovali Antifašisti Hrvatske. Bogami, pun autobus, stariji ljudi ali dobro raspoloženje.
I slavilo se, bio je Stipe Mesić, bio je Milorad Pupovac, pevao je hor, posle je bio pasulj iz kazana za sve slavljenike. Doduše, na glavnoj ulici, na izlasku iz Srba, videla sam u daljini kordon policije koja nije dala nekoj galamećoj skupini da nam se približi, videla sam i da pojedinci nose transparente i zastave, ali bili su dovoljno daleko da nisam videla šta na transparentima piše.
Na povratku iz Srba za Split pridružila su nam se i dva člana hora sa namerom da provedu vikend kod nas u Trogiru. U našoj maloj grupi bila je i devojka, feministkinja iz Zagreba, nažalost, zaboravila sam joj ime, koja je u Srbu pohađala jednu od radionica, a u Trogir je krenula da bi kasnije nastavila put na sever.
U Splitu smo ušli u legendarni autobus broj 37 i polako krenuli ka Trogiru. Već je bilo oko 20 časova, ali dan je dug, vrućina nepodnošljiva. Tek pomalo pomažu otvoreni prozori, i to samo dok se autobus kreće.
A onda autobus stane, na samom izlasku iz Splita, na prvoj solinskoj stanici. Nenormalno dugo stoji, dešava se neko komešanje u zadnjem delu. Mi kod vozača samo se zgledamo, stranci u autobusu mole da im se objasni šta se dešava. Kako to traje već neko vreme, ljudi sa koferima se bune, strahuju da će zakasniti na avion.
Naš horovođa odlazi da vidi šta se zbiva i vraća sa informacijom da su kontrolori uhvatili građanku bez karte i da se sad čeka policija.
Horovođa odmah kreće u direktnu akciju: od svojih šaka napravio je kao neku činiju i krenuo od putnika do putnika da skuplja novac za kartu dotičnoj putnici. Ljudi su davali. Nije to bio veliki iznos, brzo se skupilo, međutim, kad je horovođa odneo novac do žene i ridžovana, ona nije htela ni da čuje da joj se kupi karta; kaže ima povlasticu u drugoj tašni i ne pada joj na pamet da dvaput plaća za istu uslugu. Horovođa sada ponovo sa tom pregršti sitnog novca ide od putnika do putnika i svako uzima koliko je dao. Kontrolori su i dalje pokunjeno i uporno čekali policiju, svi u autobusu su ih prezirali, svi smo skapavali od vrućine, julsko veče, još ni daška noćne svežine.
Horovođa se vratio na sedište. Pogledali smo se i šta drugo može jedan pošteni hor, zapravo njegovi proređeni članovi, na svu onu vrućinu – zaorilo se Bella ciao!
Situacija se naglo razrešila. Ni pesmu još nismo otpevali do kraja, kontrolori su izašli, autobus je maltene odmah krenuo, policiju nisu sačekali, putnicu su ostavili na miru.
A spontano smo je zapevali. Zato što volimo.
Kratko rečeno, autobus 37 je deo njihovog života. Sigurnost im pruža i sama činjenica da ih uvek u isto vreme, na istom mestu čeka “mercedes” sa šoferom. Urnebesna gužva dešava se kada igraju Hajduk i Dinamo i kada na svim stanicama autobus 37 skuplja navijače koji idu u Split na utakmicu. Kažu da tada nikad ceo ne stigne na odredište, zbog veselja strada inventar, sedišta, šipke i ostalo. Stariji se ponekad sa setom osvrnu na mladost i nežno kažu malo razvlačeći: “Eh, triestseeedma…”
Eto, i mene je sentiment odveo na drugu stranu, a zapravo sam htela da vam ispričam o jednom događaju koji se zbio baš u autobusu 37.
Tog leta je hor “Naša pjesma”, u kome sam i ja tada pevala, nastupao na proslavi Dana ustanka naroda Hrvatske, 27. jula, u Srbu. Neki članovi hora su u Srb došli ranije na radionice koje su tim povodom organizovane. Suprug i ja smo krenuli na sam dan proslave iz Splita autobusom koji su, za sve zainteresovane, organizovali Antifašisti Hrvatske. Bogami, pun autobus, stariji ljudi ali dobro raspoloženje.
I slavilo se, bio je Stipe Mesić, bio je Milorad Pupovac, pevao je hor, posle je bio pasulj iz kazana za sve slavljenike. Doduše, na glavnoj ulici, na izlasku iz Srba, videla sam u daljini kordon policije koja nije dala nekoj galamećoj skupini da nam se približi, videla sam i da pojedinci nose transparente i zastave, ali bili su dovoljno daleko da nisam videla šta na transparentima piše.
Na povratku iz Srba za Split pridružila su nam se i dva člana hora sa namerom da provedu vikend kod nas u Trogiru. U našoj maloj grupi bila je i devojka, feministkinja iz Zagreba, nažalost, zaboravila sam joj ime, koja je u Srbu pohađala jednu od radionica, a u Trogir je krenula da bi kasnije nastavila put na sever.
U Splitu smo ušli u legendarni autobus broj 37 i polako krenuli ka Trogiru. Već je bilo oko 20 časova, ali dan je dug, vrućina nepodnošljiva. Tek pomalo pomažu otvoreni prozori, i to samo dok se autobus kreće.
A onda autobus stane, na samom izlasku iz Splita, na prvoj solinskoj stanici. Nenormalno dugo stoji, dešava se neko komešanje u zadnjem delu. Mi kod vozača samo se zgledamo, stranci u autobusu mole da im se objasni šta se dešava. Kako to traje već neko vreme, ljudi sa koferima se bune, strahuju da će zakasniti na avion.
Naš horovođa odlazi da vidi šta se zbiva i vraća sa informacijom da su kontrolori uhvatili građanku bez karte i da se sad čeka policija.
Horovođa odmah kreće u direktnu akciju: od svojih šaka napravio je kao neku činiju i krenuo od putnika do putnika da skuplja novac za kartu dotičnoj putnici. Ljudi su davali. Nije to bio veliki iznos, brzo se skupilo, međutim, kad je horovođa odneo novac do žene i ridžovana, ona nije htela ni da čuje da joj se kupi karta; kaže ima povlasticu u drugoj tašni i ne pada joj na pamet da dvaput plaća za istu uslugu. Horovođa sada ponovo sa tom pregršti sitnog novca ide od putnika do putnika i svako uzima koliko je dao. Kontrolori su i dalje pokunjeno i uporno čekali policiju, svi u autobusu su ih prezirali, svi smo skapavali od vrućine, julsko veče, još ni daška noćne svežine.
Horovođa se vratio na sedište. Pogledali smo se i šta drugo može jedan pošteni hor, zapravo njegovi proređeni članovi, na svu onu vrućinu – zaorilo se Bella ciao!
Situacija se naglo razrešila. Ni pesmu još nismo otpevali do kraja, kontrolori su izašli, autobus je maltene odmah krenuo, policiju nisu sačekali, putnicu su ostavili na miru.
A spontano smo je zapevali. Zato što volimo.
