Ni set babuški u vitrini kod teta Bije, ni pravi-pravcati samovar koji je ćale doneo zgranutoj majka Dani sa krstarenja Volgom, ni Čajkovski iz Diznijevih crtaća, ni muke Tantalove da se izborim sa Tihim Donom, ni Stoličnaja koju je Ljupčetov ćale prošvercovao odnegde, pa nas učio kako se pravilno (sa kiselim krastavcima, normalno) pije – kad već deca cirkaju, da se bar ne truju onom strašnom Baltik votkom iz Takova, ni Sergej Bondarčuk kada rastura Švabe na Neretvi, dok Stole peva Padaj silo i nepravdo, ni Visocki i Okudžava čije ploče smo nalazili polu sakrivene kod nekih osećajnijih keva naših drugara, ni horsko arlaukanje Oj Rjabina, Rjabinuška na časovima muzičkog… Ne. Ništa od toga nije moja Rusija. Neki imaju potrebu da joj tepaju, pa je zovu majkom, ja baš nisam siguran da bih voleo da imam takvu kevu. Ova moja mi je sasvim ok. Ja moju Rusiju vidim pre kao neku od Bunjinovih lepojkica, lakog koraka i snenih očiju, pomalo okrutnu, sklonu filozofiji i pesništvu, zajebanu i neodoljivu. Onakvu kakvu Tarkovski nikada nije mogao da prežali kada su ih na silu razdvojili.

Moja Rusija je kada sam ono bog sveti zna kako uspeo da se ušunjam u Atelje, karata nije bilo ni u ludilu, onako malen skupio iza neke zavese da me ne uhvate i otvorenih usta gledao Alu Demidovu kao Ranjevsku u Višnjiku, na Bitefu negde osamdeset pete. Moja Rusija je i kada Moskovljani budu malo nadrkani prema gostima iz daleka, onom arogancijom koju ponekad gaje stanovnici propalih imperija, nema frke, nisam zamerio. Građani aktuelnih imperija imaju više samopouzdanja, pa im to i ne treba. Sa njom nas je upoznavala Natalija, neverovatna operska pevačica i sjajna cica, Ukrajinka rodom iz Harkova, kada nas je vodila u menzu u suterenu nekadašnjeg MHAT-a na najbolje blinje i boršč u celoj Moskvi, mrtva usta da ih jedu, hvale se da ih prave po istoj recepturi kao što su za Dančenka i Stanislavskog onomad. Moja Rusija je i pandur iz moskovskog metroa, koji je onako stojeći čitao Andrejeva i o njemu mnogo lepo i pametno govorio. Ona su mi i veliki Sergej ka-kako-montira Ejzenštajn i Dziga Vertov i Elen Klimov i njegov genijalni Idi i gledaj, ali uz dužno poštovanje, niko kao Tarkovski, čovek koji je nama, buljuku nesnađenih tinejdžera iz Kinoteke, pokazao da nismo sami i da svet kakvim smo ga i mi videli, unutrašnji pejzaž pesnika i nežnih dušica svih boja zaista postoji, da nije naša halucinacija, nikada mu to zaboraviti neću. I zato smo ga Ljuba Filipović, Sunčica i ja sa povećom bandom te večeri pred novu ‘87. kao najbližeg druga i saborca sa ovoga sveta ozbiljnom pijankom dostojno ispratili. Rusija je i kako su ‘77. u Liježu pukovnik Gomeljski i Sergej Belov stoički podnosili dok su Kića i Moka igrali odbojku pred njima, svaka čast, iako im nije bilo lako da taj mangupluk istrpe… Larionov – Makarov – Krutov su moja Rusija, mitska navala koja nas je primorala da samo u njihovom slučaju, samo taj jedan put, uprkos svim antipatijama prema Sovjetskom Savezu i crvenima generalno, navijamo za njih – Krasnaju mašinu, jer drugačije, onako očarani savršenstvom, jednostavno nismo mogli.

Zamislite samo kakva je meni ta Rusija kada ni ovaj pomahnitali, botoksirani diktator krvavih šapetina, ni deda Vitino sklanjanje ženske dece u bunar dok ne protutnji Crvena armija pored naše kuće oktobra ‘44, ni strašni Džugašvilijevi gulazi, ni njeno otvoreno koketiranje sa đavolom Stuck around St. Petersburg when I saw it was a time for a change, killed Tsar and his ministers, Anastasia screamed in vain, ni ovako užasan zločin koji se ovih dana u njeno ime i pod njenom zastavom od Kijeva do Crnog mora čini, ne mogu da me nateraju da dignem ruke konačno i zauvek skinem pogled sa nje. A nešto nisam ni raspoložen da se odričem nečeg svog pred nesojem i fukarom, čak i kada ih je podosta i kada se vraćaju u talasima. Radije bih nekako pod ruku sa mojim Rusima na veoma uvrnutom zadatku odbrane naše Rusije od uzurpatora, a ponekad i od nje same. Sa ludo hrabrima Nadeždom Tolokonikovom, Marinom Aljokinom, Jekatarinom Samuševič, Andrejom Rubljovom, Fjodorom Smolovim, Valerijem Meladzeom, Lisom Peskovom, Oxxxymironom, Ivanom Urgantom, Elenom Kovalskajom, sa stradalima Anom Politkovskajom, Stanislavom Markelovim, Borisom Nemcovim, Jurijem Ščekočikinom, Tamarom Litsinskajom, Zinaidom Rajh, sa mojim herojima Mejerholjdom i Bulgakovim… Ne bi mi bilo teško, imam iskustva na tom poslu. Već sam branio tu svoju Rusiju kada su nju i svoju sudbu kleli moji drugari koje je slučaj poslao u neparna odeljenja osnovne škole “Ivo Andrić” da uče ruski, pa su još morali da otrpe i zezanje od onih iz parnih, engleskih. Engleski ćeš već naučiti i sam, tešili su nas onako očajne roditelji, a ruski možeš jedino ovako… I da vidite, tako i bi.