To jeste papir, italijanskog naziva, tvrđi doduše, format A0. Za razliku od nekih drugih papira do kojih se takođe teško dolazi, papiro je nešto i drugačije i dragocenije. Da bi ga neko dobio, prvo treba da bude mlad, treba da bude uspešan student, treba da ima diplomu stečenu na nekom od italijanskih univerziteta, i što je najvažnije, treba da ima dobru, odabranu, u najmanju ruku, izuzetnu družinu. Kada se steknu sve ove okolnosti, papiro ne može a da se ne rodi, da bude osmišljen, napisan, odštampan i zalepljen na javnom mestu, na zidu u blizini fakulteta gde je narečena persona diplomirala, ili na nekom od trgova njegovog rodnog grada, varošice ili sela.

Papiro je plakat kojim se u italijanskim gradovima, ne u svim i ne uvek, javno, “urbi et orbi”, oglašava da je dotadanji anonimni student, mučenik koji se čitavu jednu večnost povlačio po studentskim domovima, zavisio od ćudljivih stanodavki, klimatao se po lokalnom prevozu čitavih pet (pa i više) godina, dakle, da je jedan takav Niko, prekonoć, kao leptir iz larvine čaure, izrastao u gospodina “doktora”. Za razliku od ostatka Jevrope, italijanski diplomci, bez obzira na kom su fakultetu diplomirali, imaju pravo na titulu “doktora”, koja se i koristi prilikom javnog obraćanja.

I kao što je već pomenuto, da bi se dobio papiro, nije dovoljno samo diplomirati. Treba imati i veselu, duhovitu pismenu i vragolastu družinu sačinjenu od kolega sa kojima se prolazilo sito i rešeto tokom minulih godina naukovanja, sa kojima se zajedno stanovalo, učilo, strepelo od ispitnih rokova, strogih profesora, sa kojima se sedelo po fakultetskim aulama, bibliotekama, ali, što je još važnije za nastanak papira, i po kafanama, žurkama, ekskurzijama, zajedničkim letovanjima…

Upravo ti i takvi drugari će se dohvatiti pera i u nadahnutom i (često) kilometarskom tekstu napisati o diplomiranom kolegi sve ono što su znali, videli, čuli, sanjali i sve to žestoko zasolili. U tom biografskom prikazu, koji će početi opisom scena nesrećnikovog začeća (autori nisu prisustvovali, ali slute), biće obuhvaćen sav njegov (njen) dotadašnji život, svi pehovi, baksuzluci, svi porazi i blamovi, dakle sve ono što će posvedočiti o permanentnom moralnom i svakom drugom posrtanju narečenog kolege ili koleginice. Ceo tekst će biti rimovan takozvanom “parnom rimom”, i na taj način pratiti obrazac korišten već decenijama unazad.

Centralno mesto na papiru pripada karikaturalnom crtežu nesrećnika/ce iznad koga će se kočiti službeni naziv univerziteta i fakulteta na kome je diplomirao/la, te puno ime i prezime. Uz glavnu karikaturu će se, udenute u osnovni tekst, nalaziti i druge (po mogućstvu) kompromitujuće fotografije i manji crteži na kojima će biti prikazane sklonosti novodiplomiranog, bilo profesionalne, bilo erotske prirode, sa akcentom na ovoj drugoj. Pošto izradi karikatura nisu baš svi vični, na netu se mogu pronaći autori koji će to rado učiniti uz odgovarajuću nadoknadu. Kada se obezbedi glavni crtež, ostalo je već mnogo lakše, ili se bar tako čini.

Kada sam se u svojim italijanskim prapočecima, sasvim slučajno se motajući oko prastarog padovanskog Univerziteta osnovanog 1222. godine (najstariji evropski je onaj u Bolonji), prvi put susreo sa nekoliko papira prikucanih na fasadi ovog starog zdanja, nisam mogao očima svojim verovati. I dan-danas se štrecnem gledajući u netom okačena ostvarenja ove vrste, zamišljajući sirote roditelje nekog ženskog deteta koji su, posle godina odricanja e da bi im čedo završilo fakultet i konačno diplomiralo, došli u priliku da svojim očima čitaju jedno tako raskošno obilje gadarija koje se tiče njihove kćeri. Za muškarce još i kojekako. Mada, tradicija nalaže da se ni oni ne kuju u zvezde. Naprotiv. Ma o kakvoj se muškarčini radilo, na papiru će biti prikazani samo njegovi teški porazi i debakli uz obilje insinuacija na to da suprotni pol nije bio jedini predmet njegovih erotskih maštanja. U nekim konzervativnijim sredinama i društvima, ovakvi tekstovi, javno objavljeni i pod punim imenom i prezimenom, mogli bi biti povodom krvavih porodičnih obračuna i viševekovne krvne osvete.

Da bi se obilje aluzija koje sadrži tekst papira moglo razumeti, potrebno je poznavati ne samo lokalni govor, već i sleng grupe kojoj diplomac pripada, ali i događaje koji su opisani. Imena profesora, starih ili novih ljubavi, bivših i sadašnjih prijatelja i prijateljica kodirana su na poseban način, često pretvorena u prideve, pa detalji bivaju razumljivi samo intimnom krugu najbližih drugara. Ostatak publike može da uživa u opštim mestima kao što su:

“Sa 14 leta karijeru pijandure si nastavila
I od naše prve žurke piće nisi ostavila.
Cugala si tako da zaboraviš i svoje ime,
a nisi bila sigurna ni za prezime…
Na Jezolu si se izbezumila od silnoga pića
Pa otišla da pišaš iza jednog zidića.
Jednoj koja ti tada maramicu dade
Telefon se razbi jer na stazu pade.”

Uvrede i bezobrazluci u pisanoj formi neće biti jedina iskušenja kojima će biti izložen novopečeni diplomac. Nakon odbrane diplomskog rada, kada ovenčani lovorovim vencem koji će nositi na glavi bude izašao/la iz zgrade fakulteta, drugovi će ga/nju zasuti brašnom, konfetama, politi (jeftinim) šampanjskim vinom, u ekstremnim slučajevima neće izostati ni gađanje jajima, uz mogućnost da nesrećnik/ca bude lišen/na viška odeće i ostane samo u donjem vešu.

Pritom će svi uglas pevati podrugljivu pesmicu koja se već vekovima koristi u ovakvim prilikama:

“Doktore, doktore,
Doktore od guzne rupe,
Id’ u dupe,
Id’ u dupe.”

Tradicija izrade papira na italijanskim univerzitetima je veoma duga. Ovde opisani je podvrsta ovog žanra i njegov puni naziv je “diplomski papiro”. Njegov žanrovski praotac je “brucoški papiro” izrađivan tokom minulih vekova, a kao jedan vid manifestacije tradicionalnog “golijardskog duha”, što će biti tema jednog od narednih tekstova u ovoj rubrici.