Rođendani su mi u ranom detinjstvu bili jedna od najmagičnijih stvari koje su mi se dešavale. Tada su se prema meni svi ophodili lepše nego inače. Niko me nije davio sa tablicom množenja ili nejasnim formulama i formulacijama koje su, ukazala mi se ta sveta tajna još tada, nečijom greškom bile ubačene u sistem obrazovanja. Uzbuđenje slatkog iščekivanja gostiju i poklona voleo sam jednako kao i same goste i poklone.

Malo kasnije, rođendani su postali dobar povod za žurku, masne fote i gitaru, a pokloni – manje važni.

U tidesetim pak postali su nevažni, često suvišni. Kao šampion u zaboravljanju rođendana dragih mi ljudi, i na svoj bih verovatno često zaboravio da nije tako upečatljivo pozicioniran na kalendaru – dele ga samo dva dana od Nove godine.

Pred kraj tridesetih i tokom četrdesetih, rođendani poprimaju ciničnu notu, među poklone se redovno ušunjaju neka nova bora i misao o tome da je u mojim godinama Mikelanđelo već odavno završio Sikstinsku kapelu, Bitlsi objavili Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band, Brus Li snimio U zmajevom gnezdu, Muhamed Ali postao treći put prvak sveta u boksu, Napoleon se proglasio za cara… A ja? Eh, da mi pažnju u kritičnom periodu sazrevanja nije odvlačilo bavljenje nebitnim stvarima poput tablice množenja, nejasnih formula i dosadnih datuma, možda bih i pronašao svoj put slave i uspeha.

E, onda dolazi pedeseti. I pitanje: gde sam to sad, u kom sam dobu? Osećam da sam zapao u neku vremensku klopku. Prestar da budem mlad, a premlad da budem mudar. Mladost i mudrost, ruku podruku, igraju oko mene svoj zluradi ples, ostajući mi van domašaja.

Ali hej, mladost nije stvar godina već stanje duha! Hm, čim neko počne da se hvata za tu devizu koja ima blagi šmek patetike, jasno je da mu je mladost na izmaku. Okej, više nikad neću biti mlad, a kako stoji stvar sa mudrošću? U kom to trenutku života postajemo zreli i mudri? Kada to tačno čak i oni pametniji od nas počinju da slušaju naše savete, jer imamo dovoljno iskustva koje nas čini mudrijima od njih?

E, tu nema pravila. Nekima za sticanje mudrosti ne bi bila dovoljna ni tri života. Po mojoj slobodnoj proceni, meni bi tri života nekako bila prava mera. Mislim da bi mi taj period dao realnu šansu da ostvarim, posetim i doživim sve za čim mi srce žudi, da razvijem osećaj za biznis, i na kraju, sa navršenih dvestotinak godina, mudrost bi došla već sama po sebi.

Pa ipak, mogu da primetim kod sebe naznake nekih sitnih mudrosti. Već i pre pedesete primetio sam da mi se, uporedo sa slabljenjem vida, izoštrava viđenje određenih stvari i doživljaja. Sa tim izoštrenim viđenjem, kao sa nekim specijalnim naočarima, primećuješ lepotu tamo gde si je ranije previđao. Nešto slično kao u Kjubrikovom filmu They live, s tim što u ovom slučaju dekodiraš poruke lepote i pravih vrednosti. Princip odloženog ili pak produženog zadovoljstva postaje ti blizak.

Ne grabiš život halapljivo kao nekad. Degustiraš ga u malim gutljajima, puštaš da ti se ukus razlije po nepcima i jeziku. To se možda najbolje vidi u odnosu koji imaš prema alkoholu. Mera nije količina preostalog pića u boci ili čaši, mera je u tebi. Pa smeš da ostaviš nepopijeno piće na pola čaše ili pri dnu boce jer se baš u tom trenutku duša i oči cakle u pravoj meri, a još se ne mute. Ne nasedaš na diletantsku devizu da se za kuvano vino koristi samo loše vino. Znaš da se kuvanjem lošeg vina dobija loše kuvano vino. I znaš da nije greh skuvati dobro vino, već piti loše.

Sa 50, shvatiš da dragulji života nisu u dugo čekanom ostvarenju krupnih ciljeva i postignuća, koji te često na kraju ostave praznim, već u kratkim trenucima. I onda držiš nit života u svojim rukama i nižeš na nju dragulje.

Čaša kuvanog vina na ivici kamina, u omiljenoj kafani na Adi. Kamin greje čašu tako da se vino u njoj ne hladi, pa ne moraš da žuriš sa ispijanjem. Ne moraš da žuriš uopšte. Sa 50, sustigao si život i sad ti je tu, dostupan, opipljiv. Žar u kaminu svojim treperenjem pobeđuje hladnoću drveta i vatra se rasplamsava, novi dragulj udara u prethodni. Cang!

Ležim i čitam knjigu. Coka, usvojena ulična kuja, sklupčava mi se kraj savijenih nogu i uzdišući sklapa oči. Cang!

Sa 50, ceniš vrednost živih svirki, ali umesto gužvi velikih koncerata sve češće biraš da tu muziku preslušaš na Jutjubu, u kućnom ambijentu, uz piće koje sam odabereš. Prošlog jula sam tako preskočio Rundeka i ekipu, Lajbah i Masima, koji su nastupali na EXIT-u iste večeri, baš tim redom. Samo mesec dana kasnije, sreća koja prati mudre, a ne hrabre, kao što sam pre pedesete pogrešno verovao, osmehnula mi se. Prijatelj me zove na Rundeka i ekipu u Botaničkoj bašti, kaže ima kartu viška. Rundek bez prašine i gungule u zelenoj oazi, još u srcu Beograda, to je već nešto drugo.

Rundek poslednjih godina dosta vremena provodi na Braču, baveći se samoodrživom permakulturnom farmom. U njegovom glasu i muzici te večeri bila je opipljiva ta povezanost sa prirodom. Nepretenciozno šamanski nastup pretvorio je Jevremovac u terapijski vrt.

“Osećaš li miris?” Prijatelj uvlači vazduh kroz nos, zabacujući glavu unazad. “Aloja?” Odmahujem glavom. “Kesten?” “Ne. Život.”

Cang.