Teško je japanskom licu odrediti starost. Kupujemo hleb u istoj pekari, već pet godina. U ovakvim krajolicima, pekara je, uz malu pijacu i poštu, mesto okupljanja za jutarnje pešake – tu popiješ kafu, ispričaš se (izogovaraš komšije, ako je dotle došlo), nabaviš dnevnu štampu, a bogami možeš da izbunariš i pokoju flašu domaćeg vina ili kalvadosa, zlu ne trebalo. Asafumi Jamašita ne priča mnogo, pogotovo ne o sebi, ali voli da sluša. Drugi govore o njemu, obično kad on nije tu. Oni ne znaju kada i zašto je Azijat došao u Francusku – “bilo je tu nečeg sumnjivog”, vole da kažu, ali su sigurni da je u mladosti bio poznati bokser, zatim profesionalni plesač kabukija (“igre koja uhodi bogove i poneke ljude”) u jednom pariskom klubu, i naposletku, da je poslednjih dvadeset godina samouki baštovan čije povrće kupuju samo čuveni gradski restorani i šefovi sa zvezdicama iz Mišlenovog gastronomskog vodiča. Tek toliko znaju meštani.

Il n’y a pas qu’une vie dans la vie (Ne postoji samo jedan život u životu).

Nekih petsto metara lastinog leta, sa našeg brda na suprotnu uzvišicu nad rekom, deli ovih mojih sedam preživelih stabljika alambra paradajza od Asafumijevog, meni čarobnog vrta. U tom Vavilonu verovatno ćeš da nabasaš na biljke čudnih imena, izgovorenih na Jamašitinom tajnom jeziku. Komatsuma, kupus sa lažnim izgledom spanaća koji se jede kao salata, sirov i nezačinjen. Šargarepa iz Kjota, čiji sam naziv zaboravio, jedinstvenog slatkastog ukusa. Navet kabu, beličasti koren sfernog oblika, svaki put potpuno drugačiji – nikad se ne sprema po već oprobanim receptima, nego se po njegovoj različitosti pripremaju jela na uvek nove načine. Ima tu i klasičnog povrća, paradajza, krastavaca, pasulja, plavih patlidžana, pod najlonom ili ne, onda cveća i drveća, sve to na nepunih hiljadu kvadratnih metara neograđene crnice. Jednom godišnje, iz svog utočišta, begunac odleti na ostrvo i donese seme kojim oplodi rečnu zemlju. Posle sluša britanski pank, dune ponekad domaću travu, zatim slika uvek istu ženu izrazito lepog lica, i – šapuće.

“Bio sam u prokletoj rupi, a ti moraš da osetiš trenutak kada ćeš da ubereš plod”, kaže usput, više za sebe. “I gaji povrće kojim nećeš da napuniš stomak, već da nahraniš dušu.”

Vraćam se kući lastinim putem, britvom čistim šargarepu i nisam siguran da li sam upoznao baštovana ili kaluđera. A možda mi je bivši bokser samo ispitivao gard, Asafumi, naelektrisani plesač kabukija, komplikovane igre koja uhodi bogove i poneke ljude.

***

U svim pasažima postoji nešto što ih izdvaja od običnih ulica i što, čini nam se, nije ničim izazvano, samo njihovim polumrakom. Sredovečan par sedi za susednim stolom i uz kafu i konjak lista najnovije novine, pa se zadrži na pretposlednjoj stranici “Liberasiona”. Muškarac, naizgled negovanim, predugim noktom desnog kažiprsta zaokružuje nešto što bi ličilo na oglas. Pričaju glasno, nerazumljivim jezikom. Jedino što se oblikuje kao poznata reč je – fantom, fantomas.

Pčelar na smederevskom Zlatnom brdu stane ispred košnice, ostane nepomičan koji trenutak i zatim stavi na lice mrežastu masku čudnog oblika, a na glavu slamnati šešir. Nikad rukavice. Tako godinama. Spusti ruke u uzavrelu unutrašnjost i svaki put ih ogrne iskustvom.

“Nijedna pčela me nije ubola već trideset godina, otkad nosim ovu masku”, kaže u poverenju mornarički oficir u penziji. “Kupio sam je, bolje reći dobio sam je na poklon, u Dankerku, na dan karnevala. Ne bih da pričam o tome.”

Čovek sa “Liberasionom” pod desnom miškom kreće put noktom podvučene adrese. Došavši sasvim blizu, učini mu se da postoji neko značenje u tome što, prošavši pored prodavnice karnevalskih maski, ugleda izlog sa blistavim nizom avganistanskih noževa, sa vrhom zakrivljenim kao orlov kljun.

To je ona ulica koja se penje ka Pigalu od Crkve Svetog Trojstva i izlazi pravo na Mulen Ruž. Kad je odozgo gledaš, liči na pasaž. I nju je zahvatila poplava jeftinog, pomalo prljavog erotizma. U prizemlju zgrade na broju 28 je prodavnica šarenog izloga. Prođe se kroz nju i uđe u kockom popločano dvorište, onda dolazi druga zgrada, nevidljiva sa ulice. Drveno stepenište izlizano od pranja. Nema lifta, peti sprat. Vrata otvara gazdina udovica, izrazito lepog lica. Prebrzo ostarelog. Prvi trenuci prolaze u napetosti. U rukama drži tvrdu povezanu knjigu crnih korica. Osamnaest strana, jedan list nedostaje. Hartija je požutela, krta, njene su ivice izlizane. Nema više nikakve sumnje da u ruci drži original.

“Nikad nećemo saznati šta je sve bilo zapisano u osam knjiga posvećenih ribama i ribarenju, koje spominje Atenej – od njih se sačuvala samo Opijanova Halieutica”, kaže Matvejević. Mnogi su opisivali razne ribe i još različitije načine na koje se love ili spremaju za jelo. Od obale do obale, sve do bezobalja.

Tek nekoliko godina kasnije počeo je da otkriva veze. Stvari i događaje, mesta, svrstavao je u kolone i redove i nastavio da plete svoju fantomsku priču koju, bio je siguran, nikad neće objaviti, zagledan u njen daleki kraj.

Pčelar bi mu, da može, danas uputio svoj zagonetni orlovski osmeh.