Egipatski zapisi kažu da je noć trajala danima, potmuli tutanj se čuo s mora a da je s neba padao pepeo, uništavajući letinu. Trgovci s ostrva Keftiu te i sledećih godina nisu došli. Više od hiljadu godina kasnije, Platon će ispričati priču o bogatom ostrvu koje je u samo jednoj strašnoj noći nestalo u morskim talasima. I, tako, ljudi do danas traže i na raznim mestima pronalaze – Atlantidu.

Geolozi su sredinom dvadesetog veka temeljno istražili vulkansko ostrvo Tera, poznato i pod (venecijanskim) imenom Santorini. Ono što danas postoji od ostrva u stvari je razvalina vulkana koji je eksplodirao najverovatnije u poslednjoj četvrtini XVI veka stare ere, pre oko 3500 godina. Otprilike u isto vreme počela je da se gasi blistava kultura na mnogo većem, južno od Tere smeštenom Kritu. A kada je šezdesetih i sedamdesetih godina grčki arheolog Spiridon Marinatos na samoj Teri otkrio ceo jedan grad zatrpan vulkanskim pepelom i pod njim sačuvane blistave freske sa prizorima negdašnjeg bogatog života – mnogi su pomislili da je Atlantida konačno otkrivena.

Eksplozija vulkana na Teri pogodila je ceo istočni Mediteran, Krit i Egipat. Debljina vulkanskog pepela koji je prekrio ostrvo i sada dostiže 60 metara. Cunami je do gusto naseljenih obala Krita dospeo za jedva pola sata. Vulkanski pepeo i plovućac vidljivi su i danas na istočnoj polovini Krita, nalaze se i do dva kilometra u dubini kopna i na visinama do 250 metara. Jedina slična katastrofa poznata u istoriji dogodila se 1883. godine na ostrvu Krakatau između Jave i Sumatre. Prosto poređenje posledica kaže da je praistorijska katastrofa Tere bila neuporedivo veća: pod morem je nestalo više od 85 kvadratnih kilometara tla, četiri puta više nego na Krakatau – čija se erupcija mogla čuti i na suprotnoj strani globusa, u Londonu.

U Marinatosovim istraživanjima na južnoj obali (ostataka) Tere otkriveno je mnoštvo fresaka kojima su bile ukrašene kuće običnog sveta. U jednoj od njih pronađen je i jedan od najstarijih likovnih prikaza flote, za ovu priču o "Atlantidi" veoma važan. Grci su verovali da je pre njih Mediteranom vladao kritski kralj Minoj, uglavnom zahvaljujući moćnoj floti koja ne samo što nije imala premca, nego je more očistila od gusara, obezbeđivala sigurnu plovidbu i održavala trgovačke veze s kopnenom Grčkom, Bliskim istokom i Egiptom.

Što se tiče flote sa freske – sada je izložena u Nacionalnom arheološkom muzeju u Atini – ona na neki način potvrđuje legendu o Minojevoj talasokratiji, vladavini morem. Na sačuvanim fragmentima može se razaznati 19 plovila (a na osnovu prostora koji je zauzimao ostatak freske procenjuje se da ih je bilo naslikano oko dva tuceta). Sedam od njih su čamci različite veličine; na jednom se nalazi pet veslača, krmanoš i zapovednik ili neka važna osoba. Dobro se raspoznaje glavni deo flote, sedam brodova koji u dva niza plove u istom pravcu. Svi se kreću na vesla, dva imaju podignute jarbole, ali samo jedan plovi pod razapetim jedrom.

Najbolje očuvani crtež, detalji opreme i sastav posade ukazuju na razvijeno pomorstvo. Kapetan sedi u posebnoj "kabini" na krmi, s kopljem zabačenim unazad. Ispred njega sedi neka osoba, možda "prvi oficir", uz njega je jedan ili – na brodu pod jedrima – dva kormilara. Za osobu ispred kormilara pretpostavlja se da određuje ritam veslanja. Na središnjem delu broda, između redova veslača, pod zaklonom sede putnici – ili su, možda, to ukrcani ratnici, jer se na nekim brodovima razaznaju njihovi štitovi i koplja. Osam ratnika je ukrcavano i na klasične grčke trireme (mada bi ih u ovom, znatno starijem slučaju, moglo biti i 16).

Na boku broda vidi se 21 veslač, što znači da ih je ukupno bilo 42. U klasičnoj Grčkoj su građene "pedesetoveslarke", ali je u jeziku sačuvan stariji izraz za brodove koji odavno više nisu građeni, "četrdesetoveslarke", tesserakontoroi. Broj ljudi ukrcanih na najbolje očuvanoj slici freske može se proceniti na 57 do 62. Veličina prikazanih brodova kreće se od 15 do 23 metra; od toga su četiri dužine oko 18, a dva oko 23 metra. Najzad, na osnovu bogatih ukrasa pramaca, cvetnih ukrasa, figura ptica i riba – i posebnih oznaka: četiri lava i dva sokola – pretpostavlja se da je na slici prikazan svečani ulazak flote u luku, običaj koji pomorci i danas održavaju.

Od Krita nasred pa preko cele istočne polovine Mediterana – na Egejskom moru – lako je ploviti po dobrom vremenu, a to znači bar dve trećine godine. Ostrva kao da su raspoređena tako da se po vedrom vremenu kopno ne gubi iz vida. Noću – ili pred nevremenom – moglo se skloniti na obalu. To znači i posada – i brod. Po pravilu, brod je izvlačen na dovoljno veliko peščano žalo, da bi ujutru ponovo bio porinut. Noću se retko plovilo. Veslačka klupa služila je i kao mornarski sanduk. Potrebe su obavljane na obali ili u vožnji. Od praistorijskih vremena, grčki brodovi su na krmi imali "dodatak" u obliku pokretnog stepenika za ukrcavanje – i obavljanje velike nužde tokom plovidbe. Kao i danas, povraćalo se preko ograde. Veliko četvrtasto jedro razapinjano je samo za plovidbu niz vetar, a kad upeče zvezda korišćeno je kao zaklon. U vreme kad je gusarenje bilo privredna grana ravnopravna s trgovinom ili pljačkom sva posada morala je da bude naoružana i spremna za borbu. U ratnim pohodima, na triremu se uz veslače i posadu moglo ukrcati desetak teško naoružanih boraca – otud Homer u Ilijadi celo jedno dugačko pevanje posvećuje nabrajanju brodova kojim su se Ahajci dovezli pod zidine Troje.