Miša mi je ispričao da u žbunju ispred njegove zgrade već nedeljama leži bolesno kuče koje kašlje jer ima upalu pluća. On i ostali kučkari činili su za psa šta su mogli, ali niko od njih nije mogao da ga uzme jer su već imali svoje pse.

Bila je ludost što sam uzeo psa, to mršavo kuče koje sam zbog bele boje krzna nazvao Belka. Iako sam je pokupio sa ulice, hranio je i izlečio, nikada nisam bio njen gospodar kog slepo obožava i radi sve što joj on naredi. Kao ponosni vlasnik kupio sam lopticu i u parku je bacio, očekujući da mi je ona donese. Belka se upitno zagledala u mene i nije ni mrdnula. Nikada više nisam poneo lopticu u park.

Kučkari su konstatovali da je Belka "država za sebe" jer se nije družila sa drugim kučićima. Njeno najveće zadovoljstvo bilo je da istražuje po parku i okolini. Već četvrtog dana je pobegla. Mislio sam da je nikada više neću videti, ali se ona sutradan pojavila ispred zgrade. Na moju grdnju pogledala me je kao da kaže "samo sam išla da vidim šta ima novo u okolini".

Bilo je to prvo od njenih povremenih bekstava. U početku sam brinuo, a to su činile i komšije koje bi mi javile čim se pojavi ispred zgrade. Ubrzo smo svi shvatili da će se ona uvek vratiti. Na kraju se sve svodilo na to da, kada shvatim da je nestala iz parka, odem kući, izračunam kada bi otprilike mogla da se vrati i siđem u podzemni prolaz u kome je čekala da dođem po nju. Kada bih je pozvao kaskala bi kraj mene do stana izgledajući iskreno srećna.

"Stvarno ne mogu da razumem da joj to dozvoljavaš! Moj pas mora da bude kraj mene, i ne može da se šeta gde on hoće! Da moj pas beži, izbacio bih ga na ulicu!", rekao mi je jedan od lokalnih kučkara. Odgovorio sam mu da se Belka uvek vraća i da očevidno uživa da povremeno baza gde ona želi, ali on je ostao pri tome da je tolerisanje njenog ponašanja ludost.

Osim bežanja iz parka Belka je bila uporna u još nečemu, spavanju u mom krevetu. Čim bi minule letnje vrućine, Belka bi uskočila u krevet pa bismo ona i ja spavali zajedno. U početku sam pokušavao da je izbacim, ali se ona vraćala nazad sve dok ne bih odustao.

Tako smo živeli trinaest godina. Ovog proleća je počela da nekontrolisano mokri po stanu. Mislio sam da će to proći, ali stan je uskoro ličio na baru. Odveo sam je kod veterinara. Konstatovao je da ima cirozu jetre i da neće još dugo živeti. Vest o tome da je Belka smrtno bolesna morala se saopštiti nekim ljudima. Miša mi je u šali rekao da je Belka cirozu jetre dobila udišući moja alkoholna isparenja. Komšinica me je utešila rečima: "Belka je uvek imala svoj život i volela ga je, delila ga je sa vama jer je to htela, nema razloga da sada tugujete." Razmišljao sam o tome i na kraju shvatio. Svojevremeno sam bio jako zaljubljen i mislio sam da će se to završiti brakom. Sporečkali smo se oko toga što sam uporno hteo da slušam opere, a ona ih nije podnosila. Nisam hteo da odustanem od svoje strasti i to je bio jedan od bitnih razloga prekida te veze.

Belkina strast da povremeno baza van parka bila je ista kao i moja za operu. Zato mi njeni begovi nikada nisu smetali. Shvatio sam i zašto sam popustio pred Belkinim navaljivanjima da spava sa mnom. Ona je smatrala da je to bitno za naš odnos, baš kao što sam i ja to svojevremeno mislio za jedan drugi. Komšinica je bila u pravu, Belka je imala svoj život i delila ga je sa mnom, ne zato što je to morala, već zato što je to želela. Bili smo slični po tome da smo oboje imali svoj život i nismo bili spremni da ga stopimo sa nečijim samo zato da ne bismo bili sami. Zato smo se toliko dobro slagali tokom svih ovih godina, sve dok ona ovog septembra nije uginula.