Ako je verovati romanima i ponekoj priči iz prve ruke, u finim kućama uglavnom se ne diže glas. Kad se u finoj kući – nasleđenoj od babe dvorske dame, dede predratnog ministra ili prababe profesorke francuskog – neko na nekog ljuti, onda taj neko demonstrativno okrene glavu, napravi rečit pokret ruke ili kaže nešto jako pametno, nešto što u malo reči objašnjava sve, nešto što će se generacijama kasnije prepričavati i navoditi kao mudrost.

Kod mene nikada nije bilo takvih slučajeva. Valjda zato što ni u bližoj ni u široj familiji nije bilo ni dvorskih dama, ni ministara, ni profesorki francuskog – bilo je, istina, par pismenih, priličan broj inteligentnih i maštovitih ljudi, ali ni takvima se nije dalo da se maknu dalje od svog krša i zasednu u neku fotelju. U svakom slučaju, među tim i takvim mojima, svađe su oduvek izgledale potpuno drugačije od svađa u onim finim kućama – čak i za najmanju ljutnju, za najgluplju stvar, zbog potpuno perifernog problema, potezale su se sve poznate i nepoznate nebeske sile, vrlo bezobrazni glagoli i konstrukcije o kojima fini svet ni iz knjiga nije mogao nešto da sazna.

Dakle, tokom sitnih i ne tako sitnih svađa kojima sam prisustvovala, najčešće se pominjao vrag, tj. Đavo ili Satana. "Vrag ti sreću odnjo", govorili su mamini, dok je među tatinima bilo logično očekivati malu jezičku adaptaciju i varijantu "Vrag ti sriću odnija". Pošto se to s vragom, srećom i srićom primenjivalo na najrođenije, u najbenignijim svađama, a konstrukcija je valjda bila suviše dragocena da bi se tek-tako proarčila, vremenom je čitava stvar obogaćena. Kad je, dakle, u pitanju nešto teža svađa, nešto u čemu čak ni vrag nije dovoljan, u pomoć se priziva druga nebeska instanca: "Vrag ti sreću odnjo i majka Božija dodala".

Vrag je, inače, jedini koji je omiljen i među mojim Krajišnicima i među mojim Dalmošima. U svim ostalim tačkama oni se prilično razilaze. Pored vraga, Krajišnici u svojim kletvama najčešće pominju "svetu neđelju" ili "svetu neđeljicu", kao i "sunce žareno", s tim što uz oba ta fenomena ide onaj glagol koji ovde nije pristojno navoditi u celini. Za razliku od njih, Dalmoši se ne zadržavaju na perifernim ili teško razumljivim pojavama poput žarenog sunca. Naprotiv. Uz neprikosnovenog vraga, oni svakodnevno potežu ni manje ni više nego borca protiv svakog zla. Kad im dete slučajno nešto prospe, kad žena nešto sitno zgreši, uopšte, kad se desi nešto zbog čega se ne vredi preterano nervirati, ali što bi ipak trebalo prokomentarisati, uobičajeno je reći: "J… ti rane Isusove" ili, nešto slikovitije, "J… ti čavle Isusove".

Maštoviti Dalmoši ne zadržavaju se samo na nebesima, već obilato koriste i prirodu – "Dabogda ti svo trsije osušilo", "Dabogda ti ćaća bakalar bija", "Dabogda te zemlja pozobala", "Dabogda ti dica blejala", "Šarena ti zmija oči popila"… Kad smo već kod prirode, vredi istaći da Dalmoši ne štede ni ženske reproduktivne organe, tj. jedan ženski organ. Omiljena kletva namenjena isključivo ženama, i to onima koje su nešto debelo zgrešile, glasi: "Vrag ti p… izija (u prevodu: izjeo)". Daleko ređa, ali zaista neverovatna konstrukcija podrazumeva i bosiljak (dalmatinski – murtela). Ne znam kako to zvuči kad neko drugi izgovori, ali kad teta Ljuba punim ustima, sa besnim sjajem u očima, nekome kaže "Dabogda murtelu u p… sadila", imam osećaj da se smrkava, da se bliži kraj sveta i da bi trebalo bežati koliko te noge nose.

Uz nebeske sile i prirodu, u svađama se najčešće pominje smrt. Za razliku od finog sveta, koji na smrt gleda pomalo filozofski, moji ne tako fini Krajišnici i Dalmoši tu stvar za života u toj meri istroše da o njoj zapravo i ne razmišljaju. Konstrukcije tipa "Dabogda crk’o do jutra", "Dabogda te u beli čaršav zavili", "Blažena bila kasa (sanduk) koja će te odniti" ili "Dabogda ti kosti u grobu zveckale" toliko su uobičajene da ih niko ne shvata ozbiljno, već više kao neke uzrečice.

Sve donedavno, kad god bih čula neku moju tetku, babu, ujaka ili deda-strica kako kunu ili beštimaju, u zavisnosti da li su s mamine ili tatine strane, umirala sam od sramote. Sklapala sam oči i zamišljala da s njima nisam ni u kakvom srodstvu, da su me greškom uzeli iz porodilišta, da u stvari potičem iz neke fine kuće gde se tokom svađa samo odmahuje glavom i gde se bogovi, vragovi, zmije i grobovi pominju u sasvim drugom kontekstu. Međutim, što sam starija, shvatam da tu nema leka. Vekovi provedeni na kamenu učinili su svoje i sve ono što je u mojima ikada fino, mekano i prefinjeno bilo, očvrslo je i pretvorilo se u reč toliko grubu da njene prave grubosti niko više ni svestan nije. Niko tu nikome ne želi smrt, niko tu nikome ne želi zveckanje kostiju u grobu, niko i ne sanja o odnošenju sreće i Isusovim ranama, ali niko nema ni vremena, ni snage, ni potrebe da odmahuje rukom i smišlja mudrolije – kaže se najgore što se ima, kaže se i ono što se ne misli, pa se ide dalje.

Ja za sada beštimam samo u mislima. Kad slušam vesti, kad me mrcvare, kad čekam u redovima, kad jedva dišem od smoga i jedva živim od buke, kad ne vidim drugu mogućnost sem da se obratim nebesima; kad se svađam sa sobom i sa drugima, uglavnom samo odmahujem rukom i izgovaram pristojne rečenice.

Ipak, u takvim prilikama sve češće osećam onaj čudni genetski zov i, ko zna kako, prisetim se vraga, Marije koja dodaje, rana, čavala, svete neđeljice, žarenog sunca, murtele koja se sadi tamo gde ne treba, šarene zmije i svih ostalih čudesa koja su mi moji u amanet ostavili… I odmah mi lakše, odmah nekako dušom danem.

Od kamena se valjda pobeći ne može.